Muzički tobogan i proizvodnja boljeg društva

Zoran Hamović Možda vam nisu poznate reči „meni su ovde svi najveći estradni umetnici pevali i svirali, samo mi nije svirao i pevao Betoven i Šopen, jer sam bio mali kad su oni bili popularni, pa da mi dođu na noge da mi pevaju“. Ako do sada niste ostvarili svoje demokratsko pravo i saznali koji naš političar lokalnog zračenja i globalne štete je ovo izgovorio, krajnje je vreme da se kulturno osvežite i prosvetlite. Zapravo, njegovo ime manje je važno od duha čiji je predstavnik i načela kojima se upravlja ne samo on, nego sada već uznemirujući broj njemu sličnih. Bilo bi dobro da ovakve citate možemo da prihvatimo samo kao dobru letnju zanimaciju i izvor jeftinije zluradosti, ali to postaje isuviše bolan standard u incidentima koji prate objavljivanje mišljenja onog ko se o javnom interesu stara.
U oči pada (ili uši para) oholo iskazan stav „da mi dođu na noge“, kojim se sugeriše jedan široko rasprostranjen i odomaćen stav u javnosti. Sve veća popularnost „domaćinskog kapitalizma“ u igri autokratskog samozadovoljavanja, gotovo bez izuzetka snažno poduprta medijskom halabukom, jasno pokazuje da se zna u kakvoj pozi ovakvi lokalni voždovi vole da vide „muzikante“ dok ih velikodušno zbrinjavaju. Zahvaljujući ovim hraniocima tabloida prazni se opštinska kasa, a širi duhovna pustinja.
Ideja da umetnici postoje da bi ispunjavali želje moćnih naručilaca nije nova i u istoriji nepoznata. Mnogo je bitnije kako sami umetnici postupaju i koliko su spremni da prihvatanjem raznih poniženja ponište sopstveno delo, a primitivnim društvenim izdancima nepotrebno daju socijalnu legitimaciju koja im ne pripada. Kazaljaka između brutalnosti i suptilnosti u takvom ophođenju uvek pokazuje stepen istorijske zrelosti društva i jasnih stremljenja. Muzičar, pisac ili skulptor od sebe samog teško može da napravi i lokalni, a kamo li svetski brend, kao što to nije mogla ni boca onog globalno znanog zaslađenog gaziranog pića. Potrebna je infrastruktura uspeha – zajednička želja koju neprekidno podstiču oni čija je dužnost donošenje odluka i motivisanje učesnika u nihovom sprovođenju.
Ideološki kontekst negativne selekcije, odricanja od znanja i zapostavljanja talenata – jer su zahtevni – omogućio je mnogo snažniji zamah i uticaj u oblikovanju društvene svakodnevice onih koji neznanje doživljavalju i ističu kao privilegiju. To je atmosfera koja guši motivaciju mladih ljudi, a odustajanje od sistemskog i doslednog zalaganja u razvoju njihovog talenta neka je vrsta duhovnog čedomorstva, neprekidnog kolektivnog samoubijanja.
Proizvodnja boljeg društva podrazumeva isključivanje samodovoljnosti na svim nivoima, ubrzavanje i obogaćivanje komunikacije i definitivno demaskiranje svih oblika manipulacije raspoloživim resursima. Dobronamerna briga pojedinaca jeste dobrodošla, ali nije dovoljna ukoliko nema podršku pouzdane institucionalne infrastrukuture i ciljeve koji više nisu orijentisani na srpski i beogradski, već na globalni prostor stvaralačke komunikacije.
Svetski dan muzike u Beogradu ipak je obeležen na najbolji mogući način i odličan je primer dobre inicijative i uspešne instucionalne animacije. Bez velike pompe, bez gromoglasnih i neispunjivih obećanja, u Kolarčevoj zadužbini predstavljena su dva najperspektivnija mlada umetnika, mecosopran Iva Mrvoš i čelista Nemanja Stanković. Već treću godinu Art link, umetnička asocijacija na čelu sa Jovankom Višekrunom Janković, ispunjava upravo onaj plemenit i važan zadatak, daje smisao i radost mladim umetnicima ulivajući im poverenje u ono što rade, ohrabrujući njihove dalje stvaralačke rezultate i usmeravajući ih na međunarodnu scenu. Umesto čestih mehanički postavljenih ulazaka u Evropu i izlazaka iz sveta, Art link je stvorio, u skladu sa svojim imenom, uslove za dobar ljudski saobraćaj, smislene profesionalne susrete u okviru Lenje škole, koncerata, majstorskih kurseva i radionica. Umetnici poreklom iz raznih zemalja, raznih godišta, u nomadskom kretanju i sa stalnim prebivalištem u Muzici, stvaraju zdrav i vedar kreativni ambijent. Stvarajući dobre kontakte za profesionalno usavršavanje, za međusobnu saradnju umetnika i što je takođe važno njihovo atraktivno javno predstavljanje, Art link postaje neka vrsta muzičke „manufakture snova“. Može se reći da je ona institucionalna karika koja je nedostajala. Kao proizvođač procedure, neizostavnog uslova profesionalnog trajanja i pouzdanosti u plasiranju i čuvanju obeležavajućih posebnosti, već nam daje priliku da verujemo da nove generacije mladih umetnika – posebno laureata Art linka – neće morati da idu u inostranstvo opterećni idejom svog identiteta i nepoželjnim mestom rođenja.