Na raskrsnici ostrva

Milinko Bujišić Nikad ne bismo podigli spomenik da baba nije bila uporna. Stalno je brojala godine od dedine smrti i kad je došla do dvadesete, više ni dana nije htela da čeka. Bojala se, kaže, da će se potrošiti sve pare od rasprodate narodne imovine, kojoj je deda mnogo doprineo, i da će deda ostati bez spomenika. Još ako i ona kojim slučajem umre, deda će ostati bez nadgrobnog obeležja, a time i ona.
A baba, kao i svaka baba, stalno nešto gunđa. Za dedu se emotivno vezala tek posle njegove smrti. Za vreme braka sa dedom, kaže baba, nije ni stigla da ga voli, pa sad mora sve to da nadoknadi. Kaže da nije znala koga je imala, ali sada dobro zna koga je izgubila.
Kad god upalim svetlo, baba mi prebacuje: da nije bilo dede, sad bismo živeli u mraku. Po njoj, sve elektrane je deda napravio, a generacije posle njega nisu u stanju ni da ih održavaju, a kamoli da grade nove. Kad se vratim s putovanja, baba pita jesam li išao dedinim putem i u kakvom je sad stanju i da li iko popunjava rupe. Pomenem li aerodrom, baba odmah kaže da ga je deda pravio, a otkad je on kupio poslednji avion, više u njega ni ekser udaren nije. Pri svakom povratku iz grada baba se interesuje u kakvom su stanju i čije su sada dedine građevine – od mostova do zgrada u kojima su smeštene najviše državne institucije. Po babi, sve je to deda napravio i to o posnom siru i tvrdom hlebu.
Hoće baba, na vrlo lukav način, da kaže da je deda od usta odvajao da bi zemlju izgrađivao, odnosno da bismo mi danas imali srećno detinjstvo. A kad baš hoće da nas spusti na zemlju, ona kaže da i dan-danas svi mi, brojni ukućani, pomalo grickamo dedu i da svi opstajemo zahvaljujući njegovom radu i njegovoj penziji, koju je ona nasledila. A kad se naljuti, kaže da joj ne damo ni da umre jer će sa njom nestati i nasleđena dedina penzija, pa nećemo imati od čega da živimo.
Godine, koje sve poravnavaju, poravnale su i dedin grob. Uz pomoć još živih svedoka nekako smo orijentaciono odredili gde bi on mogao biti. Meni je pripala dužnost i obaveza da održim govor prilikom postavljanja spomenika. Valjda zato što ja jedini u porodici mogu da budem objektivan, jer sam rođen nekoliko dana posle njegove smrti pa, koliko znam, nisam ni na koji način emotivno vezan za njega. To naše mimoilaženje na ovome svetu omogućavalo mi je da se kritički osvrnem na dedin život i rad. Dakle, svaka subjektivnost kao i emotivnost, koja je na grobljima dominantna, ovoga puta bila je isključena.
– Poštovani deda, bacio si nas u veliki i nepotrebni trošak sa ovim spomenikom. Danas, kad ljudi igraju kolo po kosmosu, kad podižu i postavljaju satelite i protivraketne štitove, mi postavljamo nadgrobne spomenike. Ali, šta da se radi kad je kod nas sve naopako.
Iza tebe, dragi moj nepoznati i nepriznati deda, ostala je samo bedna penzija koja nas sve čini bednim, kramp, lopata i drvena kolica, sa kojima si stvorio velika dela. Sve što si radio i stvarao za toliko godina nije dovoljno da mi, tvoja deca i unuci, možemo da živimo kao ljudi. Sve više mislimo da si sve vreme radio za druge, a ne za nas. Ono što si gradio, misleći da gradiš svetska čuda, sad se rasprodaje u bescenje po tržišnoj vrednosti. I kad to još malo što je ostalo prodamo i potrošimo, od tebe i tvog tolikog rada neće ostati ništa osim ove nadgrobne ploče
Sad je tvoj rad i tvoja muka na tenderima i licitacijama. Tvoj rad i tvoju muku kupuju za tvoje pare (zarađene, a nenaplaćene) oni koji nikad ništa nisu radili. Jer, u ovoj zemlji koju si gradio i u društvenom sistemu koji si radom podržavao moglo se zaraditi samo ako se ništa ne radi. I umesto da ti oni podižu spomenik, moramo mi, tvoji unuci, od tvojih para.
Ono što najviše zameram tebi i tvojim dedovima jeste to što ste se dolazeći sa Karpata kao Stari Sloveni nastanili ovde, na ovoj raskrsnici između Devičanskih i Kajmanskih ostrva, između Lihtenštajna i Kipra. A mogli ste kao nepismeni i neuki, a ludi i jaki, da birate gde god hoćete da živite. Svi bi narodi pobegli ispred vas.
Sad mi ispaštamo vaše grehe kao žrtve jedne vaše nepromišljene i loše odluke. Sad ja moram da prekopavam travu da uzaludno tražim tvoje grobno mesto.