Nadgradnja preopteretila bazu

Jedno pravilo Parkinsonovog zakona administracije kaže da, kada država osnuje ministarstvo koje nema šta da radi, ono osniva organ ili državnu instituciju koju bi moglo da kontroliše. U praksi organizacije državne administracije Srbije upravo se dešava slučaj koji ovu konstataciju izvanredno potvrđuje. Naime, Ministarstvo za trgovinu, turizam i usluge predlaže da se izvrši izmena i dopuna Zakona o turizmu. Njome se osniva Agencija za razvoj turizma, kojoj se stavljaju u nadležnost poslovi inkompatibilani kako sa funkcijama izvršne vlasti, u okviru koje deluju organi državne uprave, tako i sa tržišnom privredom.
Iz čitave palete nadležnosti pomenuću samo neke, kao ilustraciju: Agencija donosi programe razvoja turističkih regija; finansira i realizuje projekte izgradnje građevinskog zemljišta i izgradnje turističke infrastrukture u cilju realizacije turističkih projekata; osniva investicione konzorcijume privrednih subjekata radi realizacije turističkih projekata i projekata revitalizacije turističkih objekata; finansira i upravlja projektima turističke suprastrukture (ugostiteljski objekti za smeštaj, objekti u banjama, marine itd); učestvuje u organizovanju seminara, priprema i relizuje programe edukacije kadrova u turizmu.
Kako u domenu turizma organ državne uprave nema šta da radi, u svetskoj državnoj upravnoj praksi, u okviru ministarstava, pre svega nadležnih za privredu, nalaze se pojedinci-eksperti ili timovi od nekoliko stučnjaka. Oni prate tokove turizma u zemlji i predlažu mere organima od čijih nadležnosti zavisi uspešan tok razvoja turističkog prometa ili pak preko ministra predlažu vladi da u dokumenta izvršne i zakonodavne vlasti budu unete odredbe koje će unaprediti ili imati pozitivne reperkusije na veoma široki multidisciplinarni prostor društva i ekonomije na kojem se stvara, razvija i beru plodovi turizma.
Ministarstvo turizma Srbije osnovano je 1993. Kao svaki organ koji nema šta da radi, ono uspeva da u Skupštini Republike progura Zakon o turizmu (Službeni glasnik Republike Srbije 35/94 i 48/99). Bilo je to smešno i tužno istovremeno. Država u koju niko ne dolazi, čije građane gro zemalja sveta ne prima, izolovana, zatvorena sa svih strana, 1994. donosi Zakon o turizmu! U sektoru za turizam kasnije osnovanog Ministrarstva za trgovinu, turizam i usluge broj službenika stalno raste. Međutim, problem «šta raditi u ministarstvu», ostaje.
Maja 2005. godine Skupština Srbije donosi novi Zakon o turizmu (Službeni glasnik RS 45/05). On pokušava da reguliše sve i svašta: s jedne strane oblasti koje više nemaju nego što imaju veze sa turizmom, a sa druge one koje ne bi mogle biti predmet zakonskog regulisanja turizma, jer su ili već regulisane drugim zakonom (npr. Zakonom o obligacionim odnosima, poreskim zakonima ili zakonima o planitranju i uređenju prostora).
Turizam otvara nova radna mesta, uvećava poreske prihode, vrši redistribuciju novostvorenih vrednosti, obezbeđuje ravnomerniji privredni razvoj regiona, povećava produkciju dobara veoma široke palete proizvoda, jer obezbeđuje dodatnu potražnju koja prevazilazi potencijal tražnje domaćeg stanovništva. Što je posebno važno za nacionalnu ekonomiju, turizam ima pozitivan uticaj na platnobilansne rezultate. Iz tih razloga vlade utvrđuju politiku i zadužuju sve resore državne uprave da poslove iz njihovih nadležnosti obavljaju sa pogledom na uslove da zemlja ostavlja dobar utisak putnicima i turistima. Države se ne upuštaju u domene koji znače mešanje u privredne poslove. One svojim merama usmeravaju interes investitora ka industrijama koje čine materijalnu osnovu turističkih kretanja.