Nafta i nacionalizam

Evropa je odahnula. Ruska nafta ponovo je potekla kroz sistem naftovoda „Družba“, nakon što su Moskva i Minsk pronašli kompromisno rešenja za energetski spor koji je pretio da se pretvori u trgovinski rat. Sukob je, inače, izbio posle odluke Belorusije da od početka ove godine uvede posebnu taksu na tranzit ruske izvozne nafte.
Neodoljive sličnosti između ovog spora i gasne krize sa Ukrajinom prošle zime nude nekoliko dalekosežnih zaključaka. Zajednički imenitelj u oba slučaja jeste takozvani ruski energetski nacionalizam na delu. Tu formu nacionalizma treba posmatrati ponajviše u svetlu 1990-ih, kad su Rusi bili svedoci ne samo kolapsa sovjetske imperije, već su doživeli i sunovrat prosečnih prihoda, čije su dimenzije jedino uporedive sa američkom „Velikom depresijom“ tridesetih godina prošlog veka. U toj ravni razumljiva je želja Putinove Rusije da unapredi svoju ekonomiju koristeći ono čega ima u izobilju – ogromne energetske resurse – kako bi obezbedila uticaj kako na druge države, tako i na krupni biznis, ne samo u svom okruženju već i u svetu.
Druga karateristika ruske energetske strategije jeste nastojanje Kremlja da u poslovanju sa svojim bivšim susedima pređe sa političkih na svetske, tržišne cene energije. Ruski budžet zbog toga svake godine bio je kraći za milijarde dolara. Ta želja je razumljiva, ali delom razumljiva je i nespremnost i Kijeva i Minska da se laka srca odreknu subvencionisanih cena energije koje su dugo uživali.
Konačno, Evropa ima pravo da se ljuti zbog ruskog energetskog nacionalizma, jer kad se Kremlj spori sa susedima – deo kranjeg ceha plaća i ona sama (privremeno obustavljanje isporuka). Prema jednoj školi mišljenja, evropska energetska ranjivost znači da Putin drži u rukama sve adute, ali samo kratkoročno, jer bi se pomenuta taktika mogla ispostaviti kao kontraproduktivna i primorati Evropu da pod hitno potraži načine, ako ne da se oslobodi, onda bar da smanji preteranu zavisnost od ruske energije.