Najmanji zajednički interes

Nataša B. Odalović Ljudi, aman, povucite ručnu, odosmo svi do đavola!!! Pa možemo li mi u ovoj državi, mi, svi normalni ljudi, uključujući i one političare – koliko da ih je, koji su još uvek normalni – i ostali, pronaći taj neophodni minimum zajedničkog interesa, taj najmanji zajednički imenitelj (NZI) koji ćemo svi prepoznati bez obzira koliko se razlikovali, pa neka bude i po svim pitanjima, od Kosova do sastavljanja nove vlade. Taj minimum, zapravo, postoji, samo smo zaslepljeni neverovatnom količinom međusobne mržnje, posejane vešto kao smrdljivo cveće zla, čiji nas je otrovni vonj očito lišio razuma, pa nismo kadri da taj NZI imenujemo precizno.
Dakle, nekom na radost, nekom na tugu, udruženim voljama različitih zainteresovanih „subjekata“, ali sve to u ovom času nije važno u smislu traženja krivice – Srbija se raspada. To nepogrešivo uviđaju svi, od učenjaka, preko učitelja i učenika, do nesrećnih naših seljaka i svako doživljava na svoj način: neko jako teško, neko uspeva da racionalizuje, pa preživljava lakše. Ali bilans je crn da crnji ne može biti i svi ga vide, i građani Srbije o tome govore sve artikulisanije. Kad bi imao ko da sluša, čuli bi mnogo valjanih analiza, čuli bi i mnoga nagađanja, teorija zavere, ali sve manje onih zlonamernih. Ovaj narod nije glup, i kapira vrlo dobro u kom stanju je Srbija zahvaljujući delu polit-tajkunske elite kojoj je lično bogaćenje vrhunski domet i politička vizija. Otuda valjda tolika potreba malih političara za drugovanjem sa velikim bogatašima, koji im udeljuju kintu, a šta o njima zbilja misle, ne dao bog da znamo. E, kad dođe to vreme da srpski ekstrabogataši kojima smo se do juče rugali u vicevima o praziluku, postanu elita u odnosu na alave politikante i tretiraju ih kao svoje male od palube, onda to jeste poslednje vreme. A kad dođe poslednje vreme i opšti raspad sistema, onda moramo da se uozbiljimo i pronađemo NZI, uprkos svemu.