Nastaviti reformu sektora bezbednosti

CEAS je doskoro bio valjda jedini na javnoj sceni koji je uporno ukazivao na demagogiju, zamagljivanje suštine i zamene teza brojnih aktera kako bi ova afera, kao i sve dosadašnje, bila samo još jedna karika u lancu estradizacije politike i kao takva brzo zaboravljena, umesto da bude alarm domaćoj javnosti da zahteva brze i suštinske reforme u sektoru bezbednosti, a zapadnoj međunarodnoj zajednici da u procesu praćenja i podrške evrointegracijama Srbije značajnije mesto posveti stanju u sektoru bezbednosti i neophodnim reformama.

Obaveštajne i bezbednosne službe u Srbiji, civilne i vojne, uprkos preporukama domaćih i stranih stručnjaka da se ta praksa ukine, i dalje učestvuju u krivičnim istragama. One prate komunikaciju građana i bez odluka Vrhovnog suda. Uprkos novim propisima o parlamentarnoj kontroli, uloga nadležnih odbora se smanjuje, a nadzor nad tim službama sve više svodi na političko-partijski. Štaviše, iz tih odbora se vrše pritisci na pravosuđe, u suprotnosti sa proklamovanom politikom davanja punog poverenja institucijama.

Još je prošlogodišnja, kasnije potisnuta, afera nezakonitog prisluškivanja najviših državnih funkcionera, koju je CEAS nazvao „kontra-Votergejt“, otkrila katastrofalno stanje po pitanju praćenja i prisluškivanja građana i zaštite podataka o ličnosti. Tek kad su sami postali žrtve nezakonitog praćenja, ovi funkcioneri su se nakratko trgli i valjda prvi put u karijerama uopšte pomenuli potrebu za reformama sektora bezbednosti. Ali priča o stanju u sektoru i potrebi za reformama još brže je utihnula. Novopokrenuta kampanja za borbu protiv korupcije i dalje pati od dečjih bolesti političkog voluntarizma i slabe institucionalne utemeljenosti. CEAS uporno ističe da je uspešna borba protiv korupcije i organizovanog kriminala nemoguća bez profesionalnih institucija koje deluju nezavisno od trenutne političke volje, a da kampanja Vlade, bez obzira na eventualnu dobru volju ili profesionalne porive nekih učesnika, neće dati trajnije rezultate već će se svesti na partijsko-propagandnu.

Što se tiče Saveta za nacionalnu bezbednost, organizacija tog tela se menja od jedne do druge vlade a suština ostaje ista. Umesto dodatnog nadzora i kontrole zakonitosti i ustavnosti rada obaveštajnih i bezbednosnih službi, ovo telo ima pre svega svrhu političkog pokroviteljstva nad njima. Mandat Saveta očigledno nije jasno definisan, kao ni procedure njegovog rada. Kako bi inače bilo moguće da informacija koju su članovi Saveta imali još pre više od četiri godine o susretima premijera s licima iz kriminalnog miljea nije odmah stavljena u funkciju istrage, nego je čuvana, pa iskorišćena tek kad se za to ukazala politička potreba?

Postavlja se pitanje je li dobro da predsednik Vlade, kojoj je po Ustavu poverena unutrašnja i spoljna politika zemlje, istovremeno bude i ministar unutrašnjih poslova, da utiče na kadrovska imenovanja u policiji i da se u javnosti nametljivo predstavlja kao stvarni šef policije? Je li dobro da ministar odbrane istovremeno vrši druge javne funkcije? Partijske su najmanji problem. Aleksandar Vučić je istovremeno i prvi potpredsednik Vlade zadužen za borbu protiv organizovanog kriminala i korupcije i koordinator rada svih bezbednosnih i obaveštajnih službi u zemlji. Ne trpi li tako svaka od tih pojedinačnih funkcija koje su dva najviša vladina funkcionera zauzela protiv svih principa dobrog upravljanja?

Ne krije li se u takvoj kumulaciji funkcija opasnost od sukoba interesa? Mnogo niže rangiranim javnim funkcionerima sitničavo se prebacuju znatno bezazlenija preklapanja. U poređenju s krajnje osetljivim područjem odbrane i bezbednosti, koliko je bitan paralelizam, na primer, poslaničke i gradonačelničke funkcije, oko čega je bilo toliko sporenja?

Zar nije krajnje vreme da se prihvati i počne sprovoditi 14 predloga koje su prošlog leta izneli poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti Rodoljub Šabić i zaštitnik građana Saša Janković? Postupanje po njima bitno bi ograničilo samovolju nekontrolisanih delova sektora bezbednosti i zaštitilo brojna ljudska prava, posebno u vezi sa zaštitom od neovlašćenog praćenja i prisluškivanja i definisanjem uslova i procedura po kojima bezbednosne i obaveštajne službe smeju preduzimati mere protiv građana. Suprotno onome što se prvo pomisli, prihvatanje tih predloga bi upravo olakšalo brojne istrage u slučajevima gde za njih stvarno postoje razlozi, jer bi između ostalog uvelo jedinstvene i jasne standarde za odobravanje aktivnosti praćenja i prisluškivanja. Pored toga što sam po sebi stvara pogodno tle za novu korupciju i to na najvišem nivou – što se vidi po ucenjivačkom potencijalu prisluškivanjem prikupljenog materijala – postojeći sistem u suštini otežava borbu protiv korupcije i organizovanog kriminala.

Onda, zar se već nije dovoljno zakasnilo s otvaranjem dosijea tajnih službi – vojnih i civilnih – iz prethodnih režima? I sa lustracijom, gde zakon uskoro „slavi“ deseti rođendan, a da nije ni počela njegova primena vezana za otvaranje dosijea.

Za to vreme „domaća“ suđenja za ratne zločine kasne, obuhvatajući samo neke od neposrednih izvršilaca ili u najboljem slučaju komandante na srednjim nivoima. Pa i takva su stalno ugrožena pogoršanjem političke klime, gde ponovo dobijaju legitimitet ultranacionalističke ekstremističke organizacije, a domaći optuženici za ratne zločine se u startu tretiraju kao žrtve ili čak heroji. Istovremeno, na visoke rukovodioce u sektoru bezbednosti, poput Vojske Srbije ili vojnih odeljenja sudova ili tužilaštava – kako se pokazalo kroz „Dosije Diković Ljubiše“ Fonda za humanitarno pravo, odnosno napise i druge javne istupe bivšeg tužioca Lakića Đorovića – pada senka da su neki od njih bili pasivni posmatrači i u suštini zaštitnici ratnih zločina.

Mnogo toga mora hitno da se menja u sektoru bezbednosti: sistemski, organizaciono i kadrovski. Reformu su prestali da pominju domaći političari, izuzev pojedinih opozicionih poslanika. EU je tretira samo uzgredno. Vreme je da ta reforma ponovo bude u prvom planu. Trenutna rasprava u Skupštini je prilika da se tim i drugim povodima konačno na pravi način otvori pitanje „razvaljenog“ sektora bezbednosti i neophodnih temeljnih reformi u njemu.

Autor je saradnik Centra za evroatlanske studije iz Beograda