Navigator

Dogodilo mi se isto ono što mi se desilo i prilikom prethodnih parlamentarnih izbora: tekst moram da predam pre izbora, a Ekonomist magazin izlazi dan posle izbora, kada će se znati njihovi rezultati. Procenio sam da bi bilo glupo da u toj situaciji napišem tekst tipa „šta bi bilo kad bi bilo…“ i držaću se toga. Pre desetak dana pitala me je jedna novinarka da li bih mogao da komentarišem ekonomske programe koje stranke i koalicije najavljuju u svojim predizbornim kampanjama.
Odgovorio sam da ne mogu, a na pitanje zašto ne mogu, objasnio sam da su, koliko ja vidim, predizborne najave usmerene ka određenim ciljnim grupama i da ja sebe nisam našao ni u jednoj. Stoga mi se učinilo da mi se kroz predizbornu kampanju upućuje poruka da ne izlazim na izbore, pa sam malo otputovao iz zemlje – da ne bih podlegao samoj poruci, ili iskušenju da se pridružim brojnim komentatorima ishoda izbora pre samih izbora. Vraćam se za vreme predizborne tišine i glasaću. Toliko o izborima.
Čitam ovde naše novine na internetu. Preskačem stranice posvećene predizbornoj kampanji i ružnim izjavama jednih o drugima – niti je to prvi put, niti je isključivo naš specijalitet. Verujem da će se u sklapanju postizbornih koalicija zaboraviti brojne uvrede, ispostaviće se da mnogi nisu ozbiljno mislili kada su rekli to što su rekli ili da su lagali samo u okviru kampanje; ni to se, uostalom, ne bi prvi put čulo. Ali zato se nađu druge zanimljive vesti. Tako, pre neki dan, jedne naše novine su prenele vest iz Nemačke: sledeći uputstva satelitskog navigatora za vožnju automobilom, jedan vozač sleteo sa puta na tramvajske šine i izazvao višečasovni zastoj tramvaja. Refleksni zaključak je bio da je verovatno to razlog što se Srbija nalazi na spisku svega nekoliko evropskih zemalja (Albanija, BIH, Makedonija, Srbija i Crna Gora) u kojima taj sistem ne funkcioniše: nije sasvim pouzdan! A bio bi i te kako poželjan kada se toliko ulaže u razvoj turizma u Srbiji. Međutim, kada smo sutradan iz jednog išli u pozorište u susednom gradu, sistem nas je nepogrešivo doveo sve do parkinga pred teatrom u koji smo pošli. Taj što je skrenuo sa puta verovatno ne čuje dobro, ili se ne snalazi u praćenju autokarte ili plana grada. Jer sistem na monitoru daje sasvim jasna vizuelna uputstva, ali istovremeno ih daje i jedan ženski glas. Osim što vas vodi najboljim pravcem, tu su i vizuelna uputstva o ograničenju brzine i glas koji uporno ponavlja: „Pažnja! Prekoračili ste brzinu!“ Pa sam shvatio da je sistem kod nas neprimenljiv. Zato što većina vozača u Srbiji vozi brže nego što je dozvoljeno (osim kad osete da je ispred njih radar). Kako bi jedan naš vozač mogao da podnese da mu neko stalno zvoca da treba da uspori, kao da mu je tašta u kolima? Čitava aparatura, koštala koliko koštala, na kraju bi bila izbačena kroz prozor u jarak pored puta.
Šalu na stranu, stvarna mi je namera bila da skrenem pažnju na to da put u Evropu i iz Evrope k nama vodi ne samo kroz izgradnju turističkih centara i luksuznih hotela, već i kroz stvaranje mogućnosti da se do njih jednostavno dođe. Šta će jednom Francuzu ili Nemcu vredeti navigacioni sistem, kada se u Beogradu susretne sa ulicama od kojih polovina nema table sa nazivom, a za onu drugu polovinu neko je, izgleda, „patriotski“ propisao da ti nazivi budu ispisani samo ćirilicom – pa „govori srpski da te ceo svet razume“. Ili ćete na uglu ulice naći jednu ispod druge dve table sa nazivom ulice u koju ste ušli. Ispisanu sa dva pisma, kao, na primer u Atini? Ne – nego sa dva različita imena, kao u glavnoj beogradskoj ulici sa divnim pogledom na Hram svetog Save: „Srpskih vladara“ i „Kralja Milana“. Pa ko se ne zbuni – neka slobodno bira, jer mi smo demokratska zemlja.