Ne samo satira

Desimir Tošić Kada sam pre skoro tri decenije počeo redovno da čitam i da se sa uživanjem unosim u satiričnu priču Milinka Bujišića, na stranama ondašnje Borbe, bio sam sklon da zapazim da se u Bujišićevoj satiri stiču dve grane: jedna, društvena satira u tradiciji Jovana Sterije Popovića i, druga, politička satira prisutna kod Radoja Domanovića. Danas mi je još bliža teza da se naša politička stvarnost ne sme odvojiti od društvene, jer su naši politički rezultati za poslednjih dvadesetak godina tako „mizerni“ da se ne mogu objasniti bez osmatranja prvenstveno društva kao celine, i društva kao skupa vrlo problematičnih delova. To će reći da smo mi već poodavno „besklasno društvo“, a to znači da nema nikakvih utvrđenih merila vrednosti, merila koja su imale društvene klase u XIX i XX veku, bilo da je reč o radničkoj, bilo o građanskoj klasi, odnosno takozvanoj buržoaziji.
Milinko Bujišić vratio se poslednjih godina na stranice dnevnika Danas. I sad se postavlja pitanje kako mi, čitaoci, reagujemo na njegovu produženu satiru, sastavljenu kao i ranije od dve grane satire, društvene i političke. Da li, čitajući tekstove sakupljene u knjizi „Sećanje na sadašnjost“, osećamo neku razliku u percepciji iz 1980. i percepciji iz današnje, 2007. godine? Moj lični odgovor, kao čitaoca, jeste sledeći: osećamo razliku, ali ne samo zbog novih događaja, novih pojava, novih rasprava i novih problema, nego i zbog toga što je društvena struktura promenjena ili se menja. Takozvani komunistički režim, revolucionarni i totalitaristički u prvo vreme, docnije jednopartijski i policijski, nosio je uporedo i takve procese koji su menjali društvenu strukturu, pa i društvene naravi: industrijalizacija i urbanizacija, kretanje stanovništva između republika, pa potom kretanje stanovništva između naše državne zajednice i zapadnoevropskog tržišta rada. „Pretumbalo se“ naše društvo godine 1945. i 1965, i 1974, u odnosu na vreme iz 1941.
Sva društva u istoriji imaju pojavu satire u svom razvoju, bez obzira na to u kojoj su meri napredovala i u kojoj meri snabdevaju javno mnjenje svojim abnormalnostima. Pitanje je, međutim, u kojoj meri napreduju i predstavljaju ugled kako za svoju razvojnu istorijsku liniju tako i za razvojnu liniju svih društava, date opšte civilizacije. Meni se čini da se satira rađa, s jedne strane, u društvima u kojima napredniji umovi pružaju otpor duhovitošću, a s druge strane, i u društvima u kojima se nije lako nasmejati, ili smeh čini izraz očaja, kako često biva. Hoću, naime, da kažem da u današnjem našem društvu, baš ove 2007. godine, kada čekamo vladu već nedeljama i mesecima, treba se samo smejati ili plakati! Ne može se ozbiljno raspravljati. I dalje, čini mi se da bi trebalo povući jednu paralelu između režima koji je bio nad našim glavama kao represivni i reformatorski, i današnjeg režima koji nije represivan ali je dereformatorski u vremenu kad se čitava naša planeta menja u raznim pravcima. Dakle, kakva je paralela, kakva je analogija između ova dva sistema, dva režima, dva društva?
Mi smo pre 1987. ili 1990. imali nad sobom jedan ozbiljan režim represije i ideologizacije, režim prepun utopija, ali režim koji je igrao pozitivnu međunarodnu ulogu među vodećima. Međunarodna zajednica nije se u to vreme lomila oko ljudskih prava u socijalističkoj i nesvrstanoj Jugoslaviji, a ni naša nova društvena struktura, složena od stalnog i masovnog raseljavanja i naseljavanja, nije proizvodila svest o ljudskim pravima. Oni koji su osećali dramu koja se približavala, disidenti – bili su usamljeni glasovi, malo ih je ljudi sledilo. Ali su humor, sarkazam, aforizam cvetali; primali su se kod prosvećenih duhova kojih je bilo. Podsmeh i ruganje pratili su one koji su vladali i koji su kažnjavali „reč“. Verbalni delikt nije bio dosetka, „šala“, išlo se u zatvor, a bilo je i takozvanih psihijatrijskih slučajeva. Čak i u socijalističkoj Jugoslaviji.
Kakav je današnji režim? Nema reči o verbalnom deliktu, ali ima ubijanja novinara i bombardovanja novinarskih stanova. Nema zatvora, ali ima dosta preambula, rezolucija, referenduma, „suštinskih autonomija“, i puno drugih igrački. Ima se utisak da oni koji proizvode i pokazuju ove igračke nisu imali srećno detinjstvo i da se sada igraju kao odrasli ljudi, zadovoljavaju svoju prošlost, i u isti mah, kao legalisti, grle i ljube „ministarstva sile“. Da li im se možete rugati ili podsmehnuti? Ili im možete poručiti ono što je učinio pre neki dan Milinko Bujišić, da je „krajnje vreme da naša imperija uzvrati udarac, odnosno da uvedemo sankcije međunarodnoj zajednici…“
Teško je biti danas Milinko Bujišić! Kad sam počeo da ga čitam u Borbi pre skoro tri decenije, bilo mi je drago što čitam političku misao uvijenu u satiru. Danas mi se čini da Bujišić ne može više da proizvede nešto drugo nego političku kritiku. Kao da je nemoguće podsmehnuti se današnjem režimu! Kao da ima više mogućnosti za plakanje? Sadašnje naše stanje ne daje mnogo mogućnosti Milinku Bujišiću da dogura svoju misao do kraja na način na koji to žele satiričari tako daroviti kao što je on. U našem društvu poslednjih dvadeset godina ima dovoljno „individualnih ubistava“, „ličnih mafijaša“, ali naše društvo ne stagnira samo u modernizaciji, iz razloga, recimo, razumljivih – ekonomskih. Još je teža situacija s društvenom i političkom svešću koja možda nazaduje više nego ikada u novijoj istoriji Srba od kraja XIX veka. Mi smo jedina zemlja u okruženju koja ima tako dugo na prvom mestu najprimitivniju i najvulgarniju političku stranku. Šta se to s nama dešava da nikakva druga prosvećena snaga, počev od aforističara, satiričara, niza nevladinih organizacija – ne daje nikakve rezultate? To je pitanje koje jedan čitalac, kakav je potpisnik ovog predgovora, postavlja svakom prosvećenom čoveku „srpstva“! Zašto taj prosvećeni slobodni glas ne probija kineski zid našeg svepravoslavnog, svenarodnjačkog, svenacionalističkog, anticivilizacijskog podneblja?