Ljubiša Rajić Akreditacija visokoškolskih institucija je nužna, ali i besmislena ako ne bude urađena kako valja. U merilima i pratećim dokumentima Komisije za akreditaciju i proveru kvaliteta ima, uz dobra, i jedan broj rešenja potpuno neprimenljivih za humanističke nauke. Komisija smatra predmetom ono iz čega se polaže ispit i što daje određen broj bodova, te postavlja izvesne formalne zahteve koji moraju biti ispunjeni. Međutim, s tačke gledišta humanističkih nauka to nisu predmeti, već samo tečajevi unutar predmeta.
Za realnu analizu samo osam od više stotina književnih tekstova, odabranih metodom slučajnog uzorka (dva po godini studija) iz spiska literature za studente skandinavistike potrebno je, sem znanja iz teorije književnosti i istorije skandinavske književnosti, poznavanje još sledećih oblasti: nauke o religiji, germanske mitologije, istorije hrišćanstva, Svetog pisma, katoličke liturgije, protestantske dogmatike, istorije psalama u protestantskim zemljama, istorije nemačke književnosti, istorije italijanske muzike, istorije skandinavskog ribarstva početkom 20. stoleća, istorije nadničarenja u Švedskoj, značaja prirodne granice limes norrlandicus, geologije Skandinavije, dijalektologije, istorije jezika, istorijske semantike, istorije filozofije, istorije mentaliteta u Finskoj, istorije dece, dečije igre, latinskog jezik, grčkog jezika, istorije prava, istorije umetnosti, estetika i još ponečega.
Za razumevanje samo kratkih pregleda dijalektologije i sociolingvistike unutar jednog šireg tečaja potrebno je, sem znanja o skandinavskim jezicima i opštoj lingvistici, još poznavanje geografije, političke istorije, socijalne istorije, istorije mentaliteta, socijaldemokratske politike i još ponečeg. Za razumevanje skandinavske kulture kao osnove za razumevanje jezika i književnosti, potrebno je sve što na bilo koji način ima veze sa istorijom i savremenim stanjem skandinavskih društava.
U humanističkim naukama ne postoji razlika između naučno-nastavne oblasti i predmeta, a položen ispit iz jednog tečaja ne znači da studenti mogu da zaborave ono što su učili; tako je, na primer, poznavanje skandinavske mitologije nužno za razumevanje istorije skandinavske književnosti od njenih početaka do danas i ne može student na ispitu na četvrtoj godini da kaže da je to položio na prvoj i ne mora više da pamti. Možda postoji neka nastavno -naučna oblast u kojoj važe drugačija pravila, ali humanističke nauke su holističke, u njima je važna celina, detalj je samo sredstvo za razumevanje celine. (Sumnjam da je dobar lekar onaj koji se razume samo u levu butnu kost ili dobar građevinski inženjer koji se razume samo u betonske konstrukcije, ali to je druga priča.)
Osim toga, studenti moraju imati mogućnost i osnovnog pregleda i udubljivanja u pojedine podoblasti, a njih može biti i više stotina, zavisi kako organizujemo izborne predmete.
Komisija suštinski operiše podelom na nastavnike i saradnike, a ona je odavno prevaziđena u ozbiljnim akademskim sredinama, jer nema nikakvo naučno i nastavno opravdanje. Na našim univerzitetima ona ima isključivo ulogu očuvanja akademske hijerarhije, a za humanističke nauke, u kojima najbolje rezultate daje interaktivna seminarska nastava, podela na predavanja i vežbanja je, s tačke gledišta didaktike, direktno štetna.
Komisija očekuje dalje postojanje udžbenika za jedan predmet. U humanističkim naukama ne postoji udžbenik. Ono što se naziva udžbenikom u najboljem slučaju je priručnik, koji ima neku ulogu samo ako predstavlja razumno kratak i jasan pregled osnovnih nespornih i spornih elemenata date nastavno-naučne oblasti ili podoblasti. Ta literatura, sa retkim opravdanim izuzecima, nema ključ sa rešenjima, jer humanističke nauke operišu u velikoj meri alternativnim rešenjima, koja mogu biti pogrešna kao i u drugim naukama, ali su po pravilu samo manje ili više verovatna, zavise od teorijskog ishodišta i primenjenog modela istraživanja, pa čak i ličnog doživljaja. Osim toga, studentima je, da bi savladali gradivo, potreba šira literatura koja treba da pokaže različita, čak suprotstavljena shvatanja i tumačenja problema. Saznanja se u humanističkim naukama menjaju tokom vremena i nije dovoljno znati samo poslednje rezultate. Podjednako je važno znati kako se do njih došlo tokom pedeset ili dve hiljade godina.
Naravno da nastava u humanističkim naukama treba studentima da prenese jednu određenu količinu konkretnih znanja, ali je još važnije da ih osposobi za kritičko razmišljanje. Zato se studentima prepušta da sami biraju ne samo izborne tečajeve već i jedan deo literature, pa čak i celu literaturu za jedan tečaj, jer kroz taj izbor stiču znanja i veštine učenja i, za poneke među njima, poznijeg naučnog rada. Činjenice stoje po knjigama kada zatrebaju, u humanističkim naukama je važno umeće mišljenja. Značenje jedne književne ili kulturne pojave nije isto što i značenje uputstva za upotrebu lifta ili računa za struju.
Komisija očekuje i da se u formular unese raspored rada po časovima. Nekakav ukupan raspored rada je dobro rešenje, ali šta će se raditi na konkretnom času zavisi od kvaliteta studenata, od brzine kojom savlađuju gradivo, od njihovih reakcija na pristupe i tumačenja, i zato se nekada nešto sasvim preskoči kao nevažno u datom kontekstu, nekada se nešto doda, nekada se čas pretvori u raspravu o nečem što uopšte nije ispitno gradivo, ali je korisno za uvežbavanje kritičkog mišljenja.
Komisija postavlja i određena merila o broju nastavnika po onome što zamišlja kao predmet. Ako govorimo samo o filologiji, onda može da postoji onoliko studijskih grupa koliko ima jezika, književnosti i kultura, a to znači, ako želimo da obuhvatimo sve žive i nama poznate tzv. mrtve jezike, bar šest do sedam hiljada različitih grupa. To, naravno, ne znači da mi u Srbiji treba da imamo sve njih. Bilo bi lepo da imamo nastavu makar jednog jezika subsaharske Afrike, makar jednog jezika Indije, da imamo makar jednog stručnjaka za američke i jednog za australijske jezike, bilo bi lepo da imamo štošta drugo, ali nemamo jer se kod nas sem nacionalnih predmeta skoro ništa drugo ne smatra važnim. Ali prava je tragedija da nastavom nismo pokrili čak ni jezike koji se govore u Srbiji.
Da bi se osnovala jedna nova grupa na humanističkim naukama, potreban je manje-više jedan pun radni vek. Na tzv. malim grupama upisuje se malo studenata, ponekad se tek u desetak generacija nađe poneki student koji toliko odskače iznad proseka da vredi u njega ili nju ulagati trud da se napravi budući nastavnik i naučnik. Tek poneki od takvih poželi da ostane u nastavi, još ih manje magistrira i doktorira, a i tada često daju otkaz i odu. Ko je za svoj radni vek osnovao i stabilizovao jednu grupu, uradio je ne mnogo nego onoliko koliko je moguće u humanističkim naukama. Naravno, sve može ići i brže ako se uvezu gotovi nastavnici, ali naši zakoni to neposredno sprečavaju.