Neće biti što biti ne može

Mirko Tepavac Kosovo, Hag i pridruženje Evropi, tri su goruća pitanja našeg poslovanja sa svetom od kojih zavise i sva brojna, unutrašnja. Kosovo je trenutno svakako na vrhu te liste.
Savremeni svet zaista nije savršen, ali ipak nije sasvim neuređen. U njemu niko ne može biti toliko u pravu da bi bilo koji svoj interes mogao da odbrani bez sveta, a pogotovu ne bez njegovog pristanka. Zato je i u pogledu Kosova važno da prvo sami sebi odgovorimo na neka suštinska pitanja: zašto niko ni u Evropi, ni u OUN nije na našoj strani i baš se niko nije pokazao spreman da podrži u celosti naše odbacivanje Ahtisarijevih predloga? Zašto veliki deo srpske javnosti i političkih partija ne želi da se suoči sa pravim razlozima zbog kojih kosovski Albanci, nakon tolikih decenija života u zajedničkoj državi, po cenu života, odbijaju ostanak u srpskoj državi?
Umesto svih zagonetki, zamislimo se samo nad jednom: kako bi se uopšte mogla obnoviti i opstati srpska administrativna nadležnost nad dva miliona neprijateljski nastrojenih stanovnika Kosova? Ko bi to oružjem, novcem i krvlju pristao da plaća trijumf »neotuđivog prava« srpske države nad svojom »kolevkom«, kad su u njoj već odavno u ubedljivoj većini odrasli pripadnici jednog drugog naroda? Da li bi sama Srbija mogla, htela i smela to da preduzme, čak i kada je niko u tome ne bi sprečavao?
Naša argumentacija je od početka bila iluzorna, pa utoliko i pogrešna. Kad bi monotono ponavljana Koštuničina apsolutizacija načela »nepovredivosti državnog suvereniteta i teritorijalnog integriteta država«, iz proteklog veka, i danas zbilja bila svetinja, Transilvanija bi, na primer, i danas bila mađarska, Baltik ruski, Istra italijanska, Bosna austrijska… itd. Ali bi i Vojvodina ostala mađarska, jer nikada u istoriji nije bila sastavni deo srpske države. Odluku o priključenju Vojvodine pobedničkoj Srbiji (Jugoslaviji) dva puta je donosila srpska manjina i oba puta bez učešća tada od nje brojnijih Mađara i Nemaca. Tek nakon dve kolonizacije Srba i totalnog izgona Nemaca, a delimično i Mađara (posle ratnih pobeda 1918. i 1945), postala je, prvo relativno, a danas apsolutno, većinski srpska. Pa ipak, Kosovo »ne damo« pozivajući se na istorijsko i teritorijalno, a Vojvodinu opravdano smatramo »svojom«, pozivajući se na kasnije nastalo, etničko.
Sve nade su položene da ruski veto neće dozvoliti nezavisnost Kosova. Mada ni to još nije izvesno, izvesno je nešto drugo: nezavisnost Kosova će, uz pomoć Rusije, možda, za neko vreme i biti onemogućena, ali državni suverenitet Srbije nad Kosovom nikad se više neće obnoviti. Srećom, trajanje tog ograničenja najviše će zavisiti od odnosa kosovskih vlasti prema srpskoj manjini, čiji nepovoljan status danas niko ne može da porekne. Iz takve realnosti treba izvlačiti konsekvence. Zar nije jasno da je ruska formula – »rešenje mora zadovoljiti obe strane« – potpuno nerealna, jer ravnopravno zahteva i saglasnost albanske strane.
O Kosovu, bilo ko da se raduje ili očajava, treba razmišljati kao o budućoj susednoj državi. Srbija će to teško preboleti, ali se treba potruditi da joj ne bude još teže, pošto su je nacionalni demagozi godinama zavaravali da »može biti što biti ne može«. Trezveni državnici i vizionari oduvek su bili najdeficitarnija kadrovska sorta u srpskoj politici. Jedino je nepromenljivo da će Srbi i Albanci i dalje ostati da žive jedni pored drugih. Kad nisu mogli u velikoj Jugoslaviji moraće u velikoj Evropskoj uniji. Teško onima koji svoju budućnost ne mogu da zamisle pored drugih, bilo da se radi o porodici, plemenu ili planeti.
Najzad i krajnje umesno pitanje: zašto bezmalo niko ne priprema javnost za tu neizbežnu novu realnost? Brine li se neko o tome kakva demoralizacija predstoji kad se ipak definitivno prihvati Ahtisarijev plan (ovakav ili nešto modifikovan), što po svemu sudeći neminovno predstoji? Na tu demoralizaciju ozbiljno računaju, izgleda, samo radikali, pa već prete »novim 5. oktobrom«, maltene državnim udarom, ako »dosovci« »izgube Kosovo«, koje su upravo oni izgubili, kada su po Šešeljevom projektu zapretili, a zatim počeli i da sprovode »proterivanje Šiptara preko Prokletija«, čemu je, setimo se, aplaudirao nemali deo zaluđene nacionalističke svetine. Hoće li i novoizabrani ustavopoklonici spasavati svoju vlast tvrdnjama da nam je Kosovo otela »antisrpska zavera« Amerike i Evropske unije kojoj, uostalom, stalno prigovaramo što oteže naše priključenje.
Ignorancija i arogancija sestre su rođene. Više se ne radi o diplomatskoj »veštini mogućeg« nego o državničkoj mogućnosti razumnog. Umesto brige kako će ubuduće Srbi živeti s Albancima na Kosovu, i kako Albanci sa Srbima u južnoj Srbiji, opsednuti smo brigom za vlasništvo nad teritorijama na kojima Srbi, prepušteni sveopštem šovinističkom nasilju, postaju sve zanemarljivija manjina. I nije istina da »nema Srbije bez Kosova«. Teritorijalna prava nikada ne smeju stajati iznad ljudskih. Savremena civilizacija ne priznaje obratan redosled.
Mudri neminovnost prihvataju kao sopstveni izbor i idu joj u susret; ignoranti radije traže krivce i krivice nego rešenja. Pa kad još sve to podlegne sebičnom interesu borbe za vlast, i kad se za sve to animiraju milioni građana, pitanje postaje nerešivo dok se ne promeni vlast. I ako, ne daj bože, posle nje ne zavlada i neka gora.
Dosta najzad i tog licemernog laskanja narodu da ne može ni za šta biti ni kriv ni odgovoran. Narod koji se lako daje prevariti, i to više puta uzastopno, nema pravo na visoko mišljenje o sebi. Iza »nevinosti naroda« sakrivaju se baš oni koji su ga u zlo i uvalili. Zato smo možda i presudu Međunarodnog suda pravde dočekali veselo, »nevini u nedostatku dokaza« za zločin genocida, a odgovorni »samo zato« što nismo, iako smo mogli i morali, sprečili zločin i godinama štitili počinioce. Ako iskreno mislimo kad kažemo »zločina je bilo na svim stranama« zašto, za početak, ne priznamo svoj deo krivice i moralno podstaknemo i druge koji još oklevaju. Predlog da nova skupština donese rezoluciju o ratnom zločinu u Srebrenici biće, baš zato što ima samo moralnu težinu, prava provera našeg odnosa prema zločinu genocida koji su besprizivno utvrdila oba haška suda. Narod koji drži do sebe oseća odgovornost za sve što se oko njega događa, i kada nije neposredno kriv. Da li će se, ipak, neko zauzeti makar samo za simboličnu materijalnu odštetu žrtvama toga zločina.
Ko je hteo da plače zbog gubitka Kosova morao je da se rastuži mnogo ranije, i pre Gazimestana i Rambujea. Tada možda još i nije bilo kasno za »više od autonomije, manje od nezavisnosti«… Da je blagovremeno bilo više zdrave pameti, danas bi bilo više živih, a manje unesrećenih i bednih, na obe strane anahronih »nepromenljivih« državnih granica, i mnogo manje osionih profitera prerušenih u brižne patriote, istrenirane tragače za »izdajnicima«.
Sve što nas je »zadesilo« ovih godina posledica je one kratke miloševićevsko-šešeljevske političke pameti koja je razbila multinacionalnu Jugoslaviju u kojoj je Srbija zauzimala prvo mesto, da bi se sada borila da je nekako prime u evropsku zajednicu, u kojoj je spala na poslednje.
Najmanje što državna politika Srbije sada još uvek može da učini to je da ne otežava preostale mogućnosti uljudnog suživota između Srba i Albanaca na Kosovu, pa tako i na jugu Srbije, da bi sada kao susedi mogli da postignu ono što nisu mogli kao sugrađani. Da manjine budu most saradnje, a ne izvor razdora. Da se sete Skenderbega i Marka Miljanova i zaborave Slobodana Miloševića i Vojislava Šešelja.
Ništa se ovde neće suštinski promeniti dok se konačno ne razreši spor između uskogrudnog nacionalizma i civilizovane građanske demokratije, kako u Srbiji tako i na Kosovu.