Nejasni propisi države

Dragomir Popov Čitam u Danasu od 17. aprila članak „Produžava se rok za formiranje vlade“, u kome se sudija Ustavnog suda Srbije Svetozar Čiplić pita kome je odgovaralo da u Ustavu budu toliko nejasne norme. Na strani ispred Dobrivoje Radovanović, direktor Instituta za kriminološka i sociološka istraživanja, kaže: „Zakonodavac je namerno napravio rupe u zakonu, tako da sud za svako delo može iznaći osam olakšavajućih okolnosti“.
Znači, nisam u zabludi. To su upravo oni slučajevi o kojima je govorio profesor Radomir Lukić, jednog hladnog decembarskog popodneva, držeći predavanje postdiplomcima. Bilo je to neke davne godine, prve polovine sedme decenije prošlog veka. Zapisao sam: „Kada izvršna vlast želi da odlučuje o svemu u državi, kroz nesposobnu i poslušnu zakonodavnu vlast donosi nejasne zakone. Sudska vlast umesto da primenjuje zakone, interpretira ih po želji izvršne vlasti. Čim čujete kako sudovi tumače volju zakonodavca za donošenjem zakona, ili kako se to pravnim jezikom kaže „ratio legis“, znajte da je u pitanju režim diktature“.
Više nisam u dilemi: Srbija je u diktaturi. Kako Radomir Lukić još reče za takve države: „U njima je sve moguće i sve može biti zabranjeno, prava i slobode građana su nepoznata pravna kategorija. Vlada pravna nesigurnost, od prava na imovinu i iz imovine do ličnih integriteta ljudi. Građani zavise od volje vladalaca“.
Najpre sam se setio toga kada sam čitao rešenje Vrhovnog suda Srbije „Prev.75/2006, od 19.01.2006. povodom jedne žalbe na primenu Zakona o privatizaciji, u kome doslovce piše: „Cilj ugovora o prodaji društvenog kapitala nije postizanje što veće prodajne cene, već razvoj privrede i stvaranje socijalne sigurnosti“. Eto najeklatantnijeg primera na koji je ukazao veliki autoritet države i prava. Najviša sudska vlast tumači volju zakonodavca. Tužno, a za ovaj narod tragičan dokaz kvaliteta vlasti kakvu ima. U istom tekstu Vrhovni sud još piše: „Pravni režim propisa o privatizaciji ne poznaje načelo jednake vrednosti međusobnih davanja iz člana 15 Zakona o obligacionim odnosima, kod ugovora o prodaji vrednosti kapitala.“
Najviša sudska vlast u Srbiji ukida princip ravnopravnosti stranaka u ugovornim odnosima, star hiljadama godina. Nema ugovora ako stranke nisu ravnopravne. Glupost je tako krupna da se svako mora upitati nisu li potpisnici ovih dokumenata izašlih iz Vrhovnog suda Srbije iz redova onih koji su kupovali ispite i diplome pravnog fakulteta ili su u pitanju moralne kreature nedostojne funkcija na kojima se nalaze.
U istom Rešenju Zakon o privatizaciji se, u domenu ugovora o prodaji društvenog kapitala, tretira kao „lex specialis“ pa ukida primenu Zakona o obligacionim odnosima, kao generalnog zakona. Opet jedna pragma kojom je sigurno trebalo opravdati nešto što je neko stekao.
Parlament donosi Zakonik o krivičnom postupku, koji stupa na snagu osam dana od objavljivanja, a primenjivaće se, osim nekih članova, tek osam-devet meseci kasnije. Tražio sam mišljenje od mnogih dobrih poznavalaca prava, misleći da sam neke lekcije propustio. Profesor Momčilo Grubač, ekspert krivičnog procesnog prava i bivši savezni ministar pravde, ohrabrio me je. Nisam propustio gradivo, već je originalnost nosilaca vlasti u okvirima kojih se donose zakoni, toliko visokog stepena da je ni on sam ne razume.
Naime, nepreciznost i nejasnost pravnih normi predstavljaju osnov za pravni voluntarizam, selektivnu primenu prava i njegovu kompletnu zloupotrebu. Stvari do najvišeg nivoa apsurda već u postojećim uslovima dovode policija, tužilaštva i sudovi. Zato onaj vic koji je Danas objavio takođe 17. aprila (Konobar pita predstavnike DSS šta žele, a oni kažu da žele ministarstva policije i pravde), deluje zastrašujuće identifikujućim za odgovor sudiji Ustavnog suda Svetozaru Čipliću, na pitanje sa samog početka ovog teksta.
Da li je moguće da ovom narodu ne jedan, već dva ovakva režima nisu bila dovoljna. Može li on pročitati demagoge i lažove koji se kriju iza parola patriotizma.