Nema ugroženih, ima alavih

Ukoliko me pamćenje dobro služi, debata o izjednačavanju zvanja dosadašnjih diplomiranih studenata i budućih mastera – a „debata“ je zapravo eufemizam za tinjajući sukob između univerziteta i studentskih organizacija – počela je takoreći onog trenutka kada je usvojen novi Zakon o visokom obrazovanju i nema izgleda da će se okončati poslednjom odlukom Skupštine Srbije. Pitanje izjednačavanja postavilo se kao krucijalno i pre nego što je reforma uopšte sprovedena u delo. Pre nego što je bilo šta učinjeno na transformaciji univerziteta, neko je unapred zaključio da je oštećen, zakinut za nešto što mu, navodno, pripada. Takav stav je duboko zabrinjavajući. Prosto je tužno da se pitanje suštinskog preobražaja visokog obrazovanja postavilo kao pitanje nečijeg ćara. Jer, nemojmo se zavaravati, ovde je reč upravo o tome ko će šta ućariti.
Osnovni razlog zbog kojeg uopšte vodimo ovu raspravu jeste taj što su mnogi u Srbiji, uključujući i mnoge lidere studentskih organizacija, videli priliku da takoreći gratis dobiju još jedno zvanje, odnosno još jedan stepen stručne spreme. Neverovatno je koliko je lako ubediti ljude da im pripada nešto što im ne pripada i da im je oteto nešto što zapravo nikada nije ni bilo njihovo. Sve ovo događa se u situaciji u kojoj reforma zapravo ne funkcioniše i u kojoj suštinske transformacije uglavnom nema. Umesto da se bavimo time kako da kozmetičke promene pretvorimo u stvarne, kako da kontakt studenata i nastavnog osoblja učinimo produktivnijim, a transfer znanja efikasnijim, mi se bavimo time kako da dodelimo zvanje nekome ko ga nije zaslužio. A da ga nije zaslužio (odnosno, da ga nismo zaslužili), lako je dokazati.
Postoji široko rasprostranjeno uverenje da su dosadašnje četvorogodišnje studije bliže novoustanovljenom masteru (koji podrazumeva ukupno pet godina studija) nego novim, takođe četvorogodišnjim, osnovnim studijama, te da je shodno tome neophodno izjednačiti diplome dosadašnjih diplomiranih studenata i novoustanovljenih mastera. Za to se obično navode dva razloga. Prvo, da će se po novom sistemu značajno smanjiti obim gradiva, te da će zato studenti novih, „bolonjskih“ studija tokom četiri godine pokriti mnogo manje gradiva nego studenti dosadašnjih osnovnih studija. Drugo, tvrdi se, potrebno je izjednačiti zvanja da bi se osigurala ravnopravnost na tržištu rada. Oba argumenta su sporna.
Što se prvog tiče, nije sporno da su dosadašnje studije bile veoma obimne i da su po pravilu trajale duže od četiri godine. Međutim, uopšte nije jasno u kojoj meri će nove studije biti manje obimne. Dosledno sprovođenje bolonjskih principa nesumnjivo bi vodilo značajnoj redukciji gradiva, ali uopšte nije izvesno da će do doslednog sprovođenja tih principa zaista doći. Praksa pokazuje da postoje ogromni otpori smanjenju obima gradiva (uzgred, ovi otpori nisu baš uvek neutemeljeni), te da je potpuno neizvesno koliko će zaista nove studije biti manjeg obima (o tome koliko su nove studije lakše dovoljno govori uglavnom vrlo slaba prolaznost na ispitima). Dakle, i pre nego što smo videli kako će reforma izgledati u praksi, neko je unapred presudio da će nove studije biti drastično lakše.
Čak i ako pretpostavimo da će do redukcije gradiva doći, ostaje jedna značajna razlika između starog i novog sistema – postojanje obaveznog završnog rada na master studijama. Naravno, obiman diplomski rad i danas postoji na mnogim fakultetima, ali je praksa kada je to u pitanju sasvim neujednačena. Na Filološkom fakultetu, na primer, diplomski rad na velikoj većini studijskih grupa ne postoji. Dakle, očekuje se izjednačavanje zvanja nekoga ko je studirao četiri godine i nije napisao završni rad i nekoga ko je studirao pet godina i napisao je takav rad. Postoje i drugačiji primeri, poput tehničkih fakulteta, gde studije i sada traju pet godina i podrazumevaju postojanje završnog rada. Tu je sasvim na mestu govoriti o izjednačavanju zvanja. Koliko vidim, jedini mogući zaključak jeste (a to je i ono što Univerzitet predlaže) da se ide od slučaja do slučaja.
Takođe se može čuti da bi, ukoliko ne dođe do izjednačavaja zvanja diplomiranih i mastera, stari diplomci bili degradirani jer bi bili izjednačeni i sa studentima koji su završili samo tri godine osnovnih studija, što novi zakon dozvoljava. Praksa, međutim, pokazuje da (makar na Beogradskom univerzitetu) postoji vrlo malo volje da se uvedu trogodišnje studije, i da će velika većina fakulteta ostati pri modelu četvorogodišnjeg studiranja na osnovnim studijama.
Drugi popularan argument jeste da će nečija prava biti ugrožena na tržištu rada, odnosno da će dosadašnji diplomirani biti diskriminisani u odnosu na buduće mastere. Taj argument je višestruko problematičan. Prvo, osobe sa starim diplomama predstavljaće većinu radno sposobne populacije još nekoliko decenija. Dakle, u trenutku kada kadrovi sa novim diplomama postanu većina, oni koji bi da im se sada dodeli master biće, ako ne pred penzijom, onda svakako bliže kraju nego početku karijere. Osim toga, prenebregava se činjenica da većina studenata u novom sistemu uopšte neće nastaviti studiranje do nivoa mastera, već će se zadovoljiti diplomom četvorogodišnjih (ili eventualno trogodišnjih) osnovnih studija, sa kojom će se kao i do sada započinjati karijera u većini zanimanja. Dakle, nema realne bojazni da bi stari diplomci mogli biti ugroženi; štaviše, mogli bi i da profitiraju. Kada se tome još doda činjenica da sve vreme postoji dobra volja univerziteta da se na nivou prava izjednače stari diplomci i budući masteri, što je sada potvrdila i Skupština Srbije, čovek se pita u čemu je uopšte problem.
Jedini argument koji, čini se, ima kakvu-takvu validnost jeste da su fakulteti pokušali da zarade na studentima koristeći se nejasnoćama u zakonu. U tome svakako ima istine. Mnogi fakulteti su požurili da upišu kandidate na master studije (i to dobro naplate) iako često nisu imali ozbiljno osmišljene programe studija. Tu se vraćamo starom pitanju o tome kako se na nekim fakultetima za novac (legalno!) može sve, o tome kako je često nejasno na osnovu čega se utvrđuju cene studija i šta se sve studentima naplaćuje. Ali, sve to zajedno nije razlog da se stotinama hiljada ljudi dodele diplome koje nisu zaslužili.
Nepotrebna halabuka oko izjednačavanja zvanja i pokušaj fakulteta da na prepad upišu prvu generaciju mastera govore da na obe strane akademske zajednice postoji ozbiljan problem sa odabirom prioriteta. Da je samo polovina energije koja je utrošena u ovoj debati usmerena na unapređenje jednog očito problematičnog procesa reforme, danas ne bismo bili tu gde jesmo. Da je univerzitet inertan, da u odnosu prema studentima nema baš uvek čiste namere, i da ne želi da se menja, to smo i dosad znali. Ali, da i sa druge strane katedre ima toliko volje da se nešto ućari, umesto da se nešto zaista menja u sistemu studiranja, to je već depresivno saznanje.