Nemamo pravo silovati jezik

Nastavljaju se razglabanja u cilju opravdanja, da kažemo u cilju hegemonističkih težnji, koje se ispoljavaju silovanjem ustaljenih jezičkih pravila tendencioznim upotrebama prisvojnog prideva, koji se odnosi na države i narode. Pod prigodno napisanim naslovom „Šta je rogobatno a šta milozvučno“ ponovo je pokušano nametanje mišljenja da je u Srbiji, zajedno sa brojnim manjinama u njoj, sve samo srpsko.
Autor pominje Slovence. Odmah da kažemo, oni imaju svoje zakone i pravila njihovog jezika, pa nije poželjno o tome raspravljati. Autor navedenog pisma (Danas, l. avgusta) neskladno upoređuje Ruse i „Rusijance“. Kad je u pitanju Rusija kao država, postoji pridev „rosijskij, rosijskaja, rosijskoje“. Prepustimo i to Rusima, a ostalo Makedoncima, Crnogorcima, koje autor pisma pominje.
Postoje neosporne specifičnosti u ustaljenim nazivima država i specifičnosti u prisvojnim pridevima koji se odnose na njih, za svaku državu, za svaki narod i za njihove nazive u raznim jezicima. Ako iz imena države Srbija imamo prisvojni pridev „srbijanski“, kod Italije je „italijanski“, dok je već kod Albanije „albanski“, Bugarske „bugarski“, kod Hrvatske „hrvatski“, jer Hrvatska nije Hrvatija, pa se ni pridev „hrvatski“ ne može silovati u „hrvatijanski“. Ovi nazivi država, pa i Srbije, ustalili su se tokom stotina godina, pa nemamo pravo silovati jezik i jezička pravila u cilju nečijeg hegemonizma i centrizma. Mnogi Austrijanci neće razumeti ako za njihov glavni grad izgovorimo naziv Beč. Za njih je on Wien (Vin), kod južnoslovenskih naroda se taj naziv ustalio kao Beč. Što se tiče „postanka Crnogoraca od komunista“ koji se pominju u pismu, Crna Gora i Crnogorci (Ranije Duklja, pa Zeta) stotinama godina su stariji od postanka komunista. Ove redove pišem 2. avgusta, na Ilinden, praznik makedonskog ustanka 1903. godine protiv Turske. Organizovala ga je makedonska stranka VMRO, kad kod nas nije bilo ni komunista niti Broza. U svome začetku Srbija se prvo zvala Raška, a tek posle Srbija. Što nije „Srpska“ možda je i tu kriv Broz. Ne postoji „Srpski Mađar“. Po čemu? Valjda „srbijanski Mađar“ koji živi u Srbiji, jer kad se kaže „srpski“ misli se samo na Srbe, a „srbijanski“, podrazumeva se država Srbija. Svi Srbi širom sveta nisu i Srbijanci, ako ne potiču iz Srbije. Da se dublje ne upuštamo u jezičke zakone. To ostavimo lingvistima. Ali, „što je pravo i Bogu je drago“.