Borka Pavićević Evo me negde u blizini teme gde je ćutanje najbezbednije utočište, pa ipak nekako i izvorište najdubljeg nemira. Naravno, teško je rečima dodirnuti smrt, sa jedne strane neka je to tabu, a sa druge koliko je toga ispisano o smrti, i uopšte pisano.
Druga je godina kako smo u Centru za kulturnu dekontaminaciju odlučili da se ne skupljamo sa pozivom svim prijateljima da budu sa nama, prvog januara, tačno u podne, kada se Centar 1995. otvorio za javnost, počeo sa svojim radom.
Ove godine okupili smo se u subotu, tridesetog decembra prošle godine da bismo odali počast nadasve rano preminulom vizantologu Srđanu Rajkoviću. Ono što nismo mogli odlučiti da nećemo učiniti jeste komemorativni skup, ne prvi, ali svakako poslednji.
Hoću da kažem da je to tako, kada je o životu i smrti reč, i ne može drukčije biti ni kada jedna godina prelazi u drugu, u trenucima kad primećujemo i obeležavamo vreme koje prolazi. Slava mu.
No, na prelasku iz jedne u drugu godinu, reč je sada o nasilnom oduzimanju smrti. I ko na to uopšte ima pravo. Da tako presudi. I izvrši.
Veoma dobro se sećam, jurili smo svi u pozorišni fundus Beogradskog dramskog pozorišta da gledamo prvu veliku televizijsku izvedbu jedne revolucije, bilo je to 1989. u Rumuniji, za Božić, i sećam se dobro streljačkog stroja, egzekucije i pada tela diktatorskog para Čaušesku. Onda je ovdašnja strahotna istorija donela mnogo prilike da se naprave poređenja između egzekutiranog para, i onoga koji je upravo nastajao ovde u svoj svojoj pogubnoj moći. „U Bagdadu u subotu u zoru izvršena smrtna kazna“, „Pogubljen Sadam Husein“. Odmah zatim „imali smo priliku“ da vidimo kako je to izgledalo. Užasno je izgledalo.
I traumatično se vraća uprkos značajnom trenutku prelaska iz jedne godine u drugu. Vraća se prizor Sadamove glave i tog nepodnošljivog debelog užeta. Pre svake političke ili bilo koje druge rasprave, izjave ili zaključivanja, smrtna kazna je nepodnošljiva, to je nešto što se ne radi, ne čini, ne presuđuje, ne izvršava. To stavljanje ljudskog suda na razinu božjeg odlučivanja je do te mere osorno, razmetljivo i arogantno, da prizor takve uzurpirane moći može da izazove samo protivljenje i gađenje. I to je ono što se pamti, pored toga što je takva eliminacija političkog neprijatelja sama po sebi kontraproduktivna.
Znam da smo u nekoj vrsti euforije i čežnje za Zapadom, i Srbiji jeste mesto na Zapadu, kao što je to govorio Jovan Skerlić, kao što to proističe iz naše istorije, i kao što je to jedino produktivno političko rešenje. No, čitav svet je takođe oko nas, pa nas recimo žudnja za „bačenošću u svet“ može privesti razumevanju ili uvažavanju celina, makar malo, koliko je to moguće.
„Ništa nije tako dostupno, tako zgodno i privlačno kao pozivanje na tradicije, nacionalni ili verski identitet, patriotizam“, piše Edvard Said. (Na granicama Evrope, Ko su naši prijatelji/neprijatelji? Iz zbornika tekstova „Tranziciona Pravda u bivšoj Jugoslaviji, Beogradski krug, CZKD). A pošto takva pozivanja pojačava i razašilje savršeni medijski sistem koji se obraća masovnim kulturama, ona su zapanjujuće, da ne kažem, zastrašujuće, delotvorna. Kada je u proleće 1986. Reganova administracija odlučila da zada udarac „terorizmu“, napad na Libiju bio je natempiran na sam početak vesti u udarnom terminu nacionalne televizije. „Amerika uzvraća udarac“ – odzvanjao je odgovor širom muslimanskog sveta, uz jezovite pozive na „islam“ koji na „zapadu“ za uzvrat izaziva lavinu slika, pisanja i stavova što razglasavaju vrednost „našeg“ judeo-hrišćanskog (zapadnog, liberalnog, demokratskog) nasleđa, i pokvarenost, zlo, okrutnost i nezrelost njihovog nasleđa (islama, Trećeg sveta, i sličnog).