Nezavisni čuvar prava

Prof. dr Zoran Ivošević Zakon o Zaštitniku građana („Službeni glasnik RS“, broj 79/05) stupio je na snagu 24. septembra 2005. godine, ali nije bio u primeni zbog oklevanja Narodne skupštine da odluči kome će poveriti mandat Zaštitnika. Odluka o tome trebalo je da bude doneta do 24. marta 2006. godine, a doneta je tek 29. juna 2007. godine, petnaest meseci i pet dana kasnije.
Tako su građani ipak dobili Zaštitnika. Ali, ne i zaštitu. Nju će dobiti kad Narodna skupština izabere četiri zamenika Zaštitnika građana, a Vlada obezbedi prostor, sredstva i druge neophodne uslove za njihov rad. Kad će to biti još se ne zna, ali niko ne brani da verujemo da ćemo čekati manje no što smo čekali Zaštitnika. Hajde da ga za to vreme bar upoznamo.
Ideja zaštitnika, odnosno čuvara prava seže u daleku prošlost, a vezuje se za kineske mandarine, atinske efore i rimske plebejske tribune. Tu ideju sada prepoznajemo u ovlašćenjima ombudsmana. Ovaj organ „zasađen“ je 1809. godine u Švedskoj, a u XX veku „rasađen“ je u svim skandinavskim i skoro svim evropskim zemljama. „Uspeva“ i u Africi, Australiji i Severnoj Americi. Od svih bivših jugoslovenskih republika, Srbija je ombudsmanu poslednja ukazala gostoprimstvo. Valja, međutim, primetiti da je i društveni pravobranilac samoupravljanja, predviđen Ustavom SFRJ i ustavima republika i pokrajina iz 1974, bio inspirisan ombudsmanom.
Pomenuti Zakon o Zaštitniku građana donet je u vreme važenja prethodnog Ustava Srbije, koji tu instituciju nije predviđao. Zato je novi Ustav Srbije najpre sebe „uskladio“ sa tim zakonom, a onda je Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o Zaštitniku građana („Službeni glasnik RS“, broj 54/07), i Zaštitnik uskladio sebe sa novim Ustavom.
Prema članu 138. stav 1. Ustava, Zaštitnik građana je nezavisni državni organ koji štiti prava građana i kontroliše rad organa državne uprave, organa nadležnog za pravnu zaštitu imovinskih prava i interesa Republike, kao i drugih organa i organizacija, preduzeća i ustanova kojima su poverena javna ovlašćenja. On je samostalan u obavljanju poslova i niko nema pravo da utiče na njegov rad. Po tome je sličan sudovima. Ali, za razliku od njih, on zaštitu pruža ne odlučivanjem o pravima i slobodama građana, već – kontrolom rada: organa državne uprave (ministarstava, uprava, zavoda, agencija i dr.), organa nadležnog za pravnu zaštitu imovinskih, prava i interesa države (Republičko javno pravobranilaštvo) i drugih organa i organizacija, preduzeća i ustanova kojima su poverena javna ovlašćenja (na primer, u oblasti obrazovanja, nauke, kulture, zdravstvene zaštite, socijalnog osiguranja, javnog informisanja u režimu javnog servisa, PTT saobraćaja i saobraćaja, elektroprivrede, vodoprivrede i drugih zakonom određenih delatnosti). On, međutim, nema ovlašćenja da kontroliše rad Narodne skupštine, predsednika Republike, Vlade, Ustavnog suda, sudova i javnih tužilaštava.
Zaštitnik građana ovlašćen je i da: predlaže zakone iz svoje nadležnosti; inicira donošenje ili noveliranje zakona i drugih propisa, ako je to od interesa za ostvarivanje prava ili suzbijanje povreda prava; pokreće postupak za ocenu ustavnosti i zakonitosti propisa koji se odnose na prava i slobode građana; preporuči razrešenje funkcionera, odnosno inicira krivični, prekršajni ili disciplinski postupak u vezi sa povredama prava i sloboda građana; obilazi zatvorenike, odnosno pritvorenike i sa njima nasamo razgovara. Predsednik Republike, predsednik i članovi Vlade, predsednik Narodne skupštine, predsednik Ustavnog suda i funkcioneri u organima državne uprave i organizacijama sa javnim ovlašćenjima dužni su da Zaštitnika građana, na njegov zahtev, prime najkasnije u roku od 15 dana.
Zaštitnik građana je inokosni državni organ, čije je sedište u Beogradu. Adresa još nije poznata. Radiće u sedištu i kancelarijama van sedišta koje bude obrazovao. Naziv mu nije sasvim adekvatan, jer on štiti ne samo građane nego i pravna lica o čijim pravima i obavezama odlučuju organi uprave ili organizacije sa javnim ovlašćenjima.
Zaštitnika građana bira Narodna skupština, većinom glasova svih narodnih poslanika, na predlog odbora nadležnog za ustavna pitanja. Njegov mandat traje pet godina, s tim što isto lice može biti birano najviše dva puta uzastopno. Ova funkcija može biti poverena licu koje ima: 1) državljanstvo Srbije, 2) diplomu pravnog fakulteta, 3) najmanje deset godina iskustva na odgovarajućim poslovima, 4) visoke moralne i stručne kvalitete, 5) zapažene rezultate u zaštiti prava građana. Iste uslove mora da ispunjava i zamenik Zaštitnika građana, koga, na predlog Zaštitnika građana, takođe bira Narodna skupština sa istim trajanjem mandata.
Zaštitnik građana i njegov zamenik ne mogu obavljati druge javne funkcije ili profesionalne delatnosti, kao ni druge dužnosti, odnosno poslove koji mogu uticati na njihovu samostalnost i nezavisnost. Ne mogu biti ni članovi političkih stranaka. Zaštitnik građana ima platu kao predsednik Ustavnog suda, a njegov zamenik – kao sudija Ustavnog suda. Oni uživaju imunitet kao narodni poslanici.
Zaštitniku građana, odnosno njegovom zameniku funkcija prestaje: 1) istekom mandata, 2) smrću, 3) ostavkom, 4) gubitkom državljanstva, 5) ispunjenjem uslova za penziju, 6) nastupanjem trajne fizičke ili mentalne nesposobnosti, 7) razrešenjem.
Zaštitnik građana, odnosno njegov zamenik, može biti razrešen dužnosti: 1) ako nestručno i nesavesno obavlja svoju funkciju, 2) ako se zbog obavljanja drugih aktivnosti nađe u sukobu interesa, 3) ako bude osuđen za krivično delo koje ga čini nepodobnim za obavljanje dužnosti. Odluku o razrešenju donosi Narodna skupština, većinom glasova svih narodnih poslanika.
Nastavlja se