Nezavisnost Kosmeta je neprihvatljiva

Tekst gospodina Montgomerija „Ruski veto dovešće do nasilja“, (Danas 24-25. mart) neodoljivo inspiriše da se reaguje na neke od iznetih stavova.
Suprotstavljene početne pozicije Rusije i SAD ne mogu se upoređivati sa igrom „kukavica“, jer ove dve velike države ne vode obesni tinejdžeri, već istaknuti svetski lideri.
Ne može se prihvatiti stav po kome je nezavisnost Kosmeta „šargarepa“ Albancima za manjinska prava Srbima na Kosmetu. Je li to ucena? Ili „cena“ koju će Albanci platiti za nezavisnost? Izgleda da gospodin Montgomeri misli na ovo drugo i kao garanta vidi onaj deo međunarodne zajednice za koju sam kaže: „Kosovski Srbi nemaju razloga da veruju međunarodnoj zajednici“ (Danas, 10-11. februar).
Milošević je pao zahvaljujući otporu naroda, koji je demonstrirao protiv njega i u vreme kada ga je na izborima Zapad podržavao aktivno, a Albanci, bojkotovanjem izbora, pasivno. Na pad Miloševića Zapad je odgovorio kurtoaznim čestitkama i prigodnim poklonima. Nije sačinjen čak ni skroman „Mini Maršalov plan“, kojim bi se nadoknadilo makar ono što je uništeno u bombardovanju. Umesto toga nastavljeno je sa mekom blokadom zbog nesaradnje sa Haškim tribunalom; uprkos činjenici da bi rečena saradnja bila mnogo efikasnija da taj proces nije zaustavljen. Konačno sada imamo silovitu akciju na oduzimanje Kosmeta. Gospodin Montgomeri je svestan posledica. „Gubitak Kosova biće gorak udarac srpskom osećanju nacionalnog identiteta…“ (Nacionalna obaveštajna procena (NIE) napisana 18. oktobra 1990. za vladu SAD, o kojoj gospodin Montgomeri afirmativno piše u članku „Glasnici loših vesti u nemilosti političara“, Danas, 13-14. januar). To je tačno. Oduzimanjem Kosmeta bili bi ugroženi „hrišćanski mit“ i „kosovski mit“, a oba ta mita se nalaze u temelju nacionalnog identiteta Srba. Zato Srbija ne može da prihvati nezavisnost Kosmeta, jer bi se time na, još uvek nezaustavljen, proces biološkog izumiranja dodao i proces duhovne razgradnje srpskog nacionalnog bića.
Gospodin Montgomeri kao kompromisno rešenje predlaže model koji se, s obzirom na okolnosti, svodi na odlaganje svečanosti proglašenja nezavisnosti Kosmeta za godinu dana. I skromno priznaje: „To ni na koji način nije neko idealno rešenje i ono bi značilo težak posao za Sjedinjene Države koje bi morale da se postaraju da to prihvate i kosovski Albanci.“ Kompromisno rešenje bi bilo da Albanci dobiju pravo da upravljaju svojom sudbinom, što uključuje praktično čitav korpus prava iz aneksa Ahtisarijevog plana, a da se pri tome ne menjaju niti preimenjuju postojeće granice Srbije. Takva rešenja su poznata.