Nije isto, nema ravnoteže

Borka Pavićević Da li je trebalo devedeset i prve ćutati? Da li je i pre početka rata trebalo ćutati te tako ne izazivati, biti miran, a ne zahtevati mir.
Da li je trebalo složiti se s ratnim pohodima, odobravati i navijati za rat? Da li je trebalo osnivati proratne, umesto antiratnih centara, u najrazličitijim formama. Da li je trebalo ići i ubiti „ih“ što više, te tako biti produktivan i podoban?
Da li bi Nenad Čanak imao veći legitimitet da je, umesto odbijanja da ode u vojsku i u rat, poveo jedan paramilitarni odred, koji bi se proslavio svojom patriotskom delatnošću, bili bi o tome snimljeni dokumentarni filmovi, dobar primer odbrane optuženih za ratne zločine, pa bi možda zaslužio i da mu Dom Narodne skupštine postane sigurna kuća.
Ne znam samo kako bi profesor Dragoljub Mićunović, kao svedok, i čitav tim odbrane Srbije, pred Sudom pravde u Hagu, u prilog odbrane od optužbe za genocid, navodio postojanje stotina dezertera, mladića koji su odbili da idu u bratoubilački rat (eto te reči, sigurna sam u suštini svega), te antiratnih akcija. Jedan od advokata odbrane voli da pominje Jelenu Šantić, kao nekoga ko bi danas trebalo da plati reparacije u slučaju osude Srbije. Pa to nije pravedno.
Jer, to je teza najistaknutijih analitičara, i nekih popova. Da nije bilo ovih koji se bune, e onda ne bi bilo ni „drugih ekstremista“. Jedan ekstremizam izaziva drugi, oni su iste kakvoće, te tako ne bi bilo rata da nije bilo antiratnih aktivista, ni fašista, bez antifašista. To je super.
Naročito kada se menja kontekst, naročito kada se stvari antidatiraju, naročito kada vreme prolazi. Naročito kada se neguje blaženi zaborav, rastu nove generacije posred najrazličitijih ružnoća kao rezultata ratne tranzicije, ili tranzicije obavljene ratom.
Neguje se, sistematično, blažena malograđanština. Neguje se, sistematično, potpuna apolitičnost koja se pretvara u svojevrsnu političnost. A to je – nemati nikakvih sudova, naročito ne vrednosnih, to je ideal demokratije i slobode.
Porazno je koliko je sve godinama jasno, i koliko se ponavlja, samo kao banalnije i bezosećajnije, rutinskije, uhodano, sramotno.
Nije isto i nije vrednosno jednako, i ne mogu se uspoređivati profašističke i antifašističke demonstracije. Ako se to učini, kao što se prešlo preko delatnosti ratnih stranaka, a to je učinjeno, onda se od tada menja politički kontekst u kojem postaju moguće čudovišne rečenice Miloša Aligrudića, koji zaista ima neodoljiv politički i moralni legitimitet, demonstriran posebno one noći dovođenja i odvođenja radikala na vlast u Parlamentu, o zabrani delatnosti LSV i LDP.
Možda je u pitanju neznanje, možda je reč o nedostatku senzibiliteta, a možda i većina poslanika u Parlamentu tako misli. Da sve što ne nosi kratke rukave i kravatu treba izmaskirati, možda to posebno misle oni koji godinama prećutkuju, koji godinama ne žele, ne smeju, neće, i izgleda, a nemaju ni zašto da se opredele, ovako i nikako čini im se korisnijim.
Da ne nabrajam sve te scene sa rukavima, majicama, slikama, drekom, podizanjem i spuštanjem tog nesrećnog mikrofona za nastupe podignutih ženskih i sordiniranih muških tonova, čije je sazvučje, ikonografija, jezik i stav tako sasvim jasan. Ali, nije jasan iz svih i konstantnih poređenja sa nacionalsocijalizmom i fašizmom Trećeg rajha. Tome je bilo vreme devedesetih, i posle okončanja aktivnog ratovanja.
Hoću da kažem da možda većina narodnih poslanika misli da je postojanje logora bilo sasvim u redu, da je genocid u Srebrenici jedan patriotski čin, da je prevoženje leševa jedna korisna i svakodnevna radnja, da su „preventivni ratovi“ i „odbrana ognjišta“, te „konačna rešenja“ pitanje svakodnevnog posla.
Konačno, koja je od stranaka u Skupštini bila tako izrazito antiratna kao LSV i poslanici nekadašnjeg Građanskog saveza, a svi se, kada treba, baš „busaju u grudi“ kako su bili protiv Miloševića. Protiv Miloševića ili protiv i nacionalizma i rata i Miloševića. Sve mi se više čini da je u tome problem.