Nije sve ni crno ni belo

Milenko Marković Kod nas se poltička polemika vodi na način – ili je nešto crno ili belo. Nema nijansi ni ostavljanja mogućnosti za argumente druge strane. Polarizacija na bitnim reformskim i evropskim opredeljenima svakako je neophodna, ali ne i na jakobinski način, kombinovan sa nekim elementima čegevarizma. Približno u stilu: nepatvorena misao napretka sam ja, sve drugo je najobičnija „žironda“. To se baš i ne slaže sa evolutivnom prirodom demokratske tranzicije. Oko Rusije i Amerike i EU povodom Kosova ne vodi se mirna, razložna i argumentovana rasprava, nego „ili-ili“: ili si za rešenje iza kojeg stoje SAD i EU (ne sasvim jedinstveno), ili se priklanjaš očekivanjima političkog vođstva Srbije da Rusija vetom spreči nezavisnost Kosova. Umesto kritičnosti i objektivnosti, sudaraju se antiameričke ili antiruske ideološke floskule. Ili smo kolonija Amerike ili gubernija Rusije, tertium non datur. Kaže se da Rusija sve što radi, radi iz sopstvenog interesa. Kao da isto tako ne postupa i Amerika? Nisam siguran da je najuputnije da se na našem političkom prostoru „zateže žica“ između „liberalne Amerike“ i „antiliberalne Rusije“. Jer tako, na neki način, postajemo teren obnavljanja hladnog rata. A to, verujem, ne žele ni Amerika ni Rusija.
Mi izgleda ne umemo da kritički govorimo o prijateljskim zemljama (a SAD i Rusija prijateljske su nam zemlje, i ne samo one) na način koji ne kvari prijateljstvo, koji ima karakter kritički intonirane, ali prijateljske poruke. Možemo im, na primer, reći da ponekad njihovi ambasadori prekoračuju svoja ovlašćenja i da to nije u interesu razvijanja prijateljskih osećanja jednih prema drugima. Velike sile to ne vole, ali moramo ih navikavati na to, ako žele da imaju iskrene prijatelje u nama. Mislim da između neke vrste Miloševog lukavstva i podaništva s jedne, i bezumnog zaraćivanja sa celim svetom, s druge strane, postoji nešto što je i principijelnost i što može biti cenjeno od strane velikih sila.