Nikad ne reci „dobar dan“

I eto pametne stvari. Koliko se samo ljudi tu uposlilo da se lupaju pečati, da se čeka u redu ispred šaltera, da se čeka u redu u pošti, da bi se uplatila naknada pa onda opet u redu ispred šaltera u nekoj od uprava da se preda priznanica. Uposleni su tada i oni što udaraju pečate u sudu i gospoda u poreskim upravama, a vala i službenice u pošti. Uposleni su naravno tada i građani koji ordiniraju između ovih punktova. Zaista u ovako fenomenalno organizovanoj zemlji ekonomija i nije nešto potrebna niti preterano važna! A nisu važni ni kojekakvi belosvetski trendovi poput digitalizacije dokumenata, umrežavanja institucija, elektronske uprave. Nikad se ne zna, kažu da može da nas pogodi sunčana oluja i da pobriše sve digitalne zapise i napravi haos u globalnoj mreži.

Elem, ovih dana sam trebao obići nekoliko mesta počev od poreske uprave, preko opštine, infostana, do elektrodistribucije. Svestan kroz šta ću sve proći reših da se iz inata naoružam dobrim raspoloženjem, finoćom, maksimalnom tolerancijom i sprovedem jedno malo „istraživanje“. Predmet istraživanja nije bilo nešto što ne mogu da menjam, ni ja kao klijent ni službenik koji sprovodi određeni propis (poput brojne dokumentacije, složenih procedura, potrebe da se prilažu izvodi iz matične knjige i potvrda o državljanstvu i pored nove lične karte….). Ne, naprotiv, predmet je ono što možemo da menjamo lično, mi, svakoga trenutka. A to je civilizovano ophođenje sa drugim ljudima i profesionalnost.

Za „uzorak“ je uzeto deset scena dolazaka do službenika radi dobijanja informacija i sprovođenja procedura. Pri tome klijent, koji je ovog puta sam sebi dodelio i ulogu istraživača, kao i većina drugih ljudi je laik za većinu tih procedura koje se u životu rade jednom ili retko, te stručni izrazi službenika i za njih logične procedure nisu uvek i za klijenta. A evo i rezultata:

Od deset mojih „dobar dan“ pri ulasku u kancelarije, isti odgovor „dobar dan“ dobio sam dva puta, „izvolite“ jednom, „šta vam treba“ jednom i ćutanje odnosno samo upitan pogled šest puta. Od dest mojih „hvala Vam i doviđenja“ dobio sam jedno „doviđenja“. U slučaju zatvorenih vrata tj. kada čovek mora da kuca, nisam čuo nijednom „da, izvolite, napred… „ili bilo šta tome slično“.

Čovek u tom slučaju na svoju ruku proviruje u kancelariju, a kao izlazni rezultat najčešće se dobijaju dve scene: automatski odgovor „sačekajte ispred“ ili službenici/e rade svoj tekući posao uopšte ne obraćajući pažnju na stranku. Tako u jednoj upravi pokucah na vrata i ne čuh odgovor. Ipak, uđoh i videh da je iza njih prazna prostorija kroz koju treba proći do drugih vrata iza kojih su (valjda) konačno službenice. Doduše isto je bilo kao i sa prethodnim vratima. Posle kucanja na vrata niko nije davao znake života, ali ja izgubivši strpljenje uđoh. Dok sam čekao ispred službenice da završi „njen najvažniji posao na svetu“, čulo se još jedno kucanje. Od tri gospođe, nijedna nije odgovorila. Ušao je mlađi čovek prišao prvoj slobodnoj službenici i ljubazno je pitao da li može sa njom da razgovara. „Ne možete“, odgovorila je ko iz topa!

I mogli bi se ovakvi primeri još nizati i čitav roman ispisati. Na prvi pogled opisana je manje-više uobičajena situacija u upravama, na koju smo se toliko navikli da i ne obraćamo veliku pažnju. Štrecnemo se samo kad se nađemo u nekoj nezgodnijoj incidentnoj situaciji.

Zapravo, ovo je više nego alarmanta situacija koju je još stari istoričar Tukidid pre 2.500 godina nazvao eunomija – stanje rigidnih i okoštalih ustanova – koja ukoliko ne dođe do progresivnih promena prerasta u pleoneksiu. Ona je pak stanje u kome ne samo da dolazi do razaranja normi na kojima jedna zajednica počiva, već se i sama država nalazi u opasnosti da se uruši. Tukidid je istakao da opstanak države zavisi od etosa, koji se sastoji iz tri segmenta. Prvi su politički principi na kojima poredak počiva i karakter političkih ustanova (što bi danas bili predstavnička demokratija, vladavina prava, podela vlasti…), drugi politička ponašanja ljudi (gde spadaju i ponašanja političara) i konačno treći svojstva – karakter ljudi.

Nažalost, u našem društvu će retko ko da sagleda svoju ulogu i svoju odgovornost za stanje u kom se nalazimo. Svako će kriviti drugog ili nešto drugo i nalaziće opravdanje za svoje ponašanje. A zapravo, nema tog političkog režima i političara koji će doći da me umije, pospremi mi sobu i nauči me da kažem dobar dan. Zato, ako sam musav i nepristojan, nikakva reforma niti promena režima mi neće pomoći.

Autor je profesor na Univerzitetu Singidunum