Niko ne može vladati sam

Pero Simić Birači su odlučili: u Srbiji, bar do narednih izbora, niko kome je Evropa bliža od Azije ne može vladati sam. Pogotovo ne na račun svojih prirodnih partnera, a još manje uz pomoć onih kojima je prošlost i ispred i iza njih.
Biračka volja presudila je, tako, gotovo svim političkim sujetama u Srbiji. Najvećoj je, baš kad joj je dala koji glas više, pomogla da shvati da i dalje ostaje u manjini, a stranke malih razlika, koje su pokušale da samostalno vladaju Srbijom, osudila je na saradnju, a ne na konfrontaciju. Mnogi politički mešetari, koji su svoje velike ambicije tovili stalnom fragmentacijom demokratskih potencijala Srbije, ostaće zbog toga i bez svojih unosnih prihoda i bez lagodnih zanimanja.
Srbija je time pokazala da kolekciju propuštenih prilika iz 20. ne želi više da čuva i obogaćuje i u 21. stoleću. Dosta joj je bilo što je posle Prvog svetskog rata megalomanski jugoslovenski projekat svoga prestolonaslednika pretpostavila legitimnom objednjavanju većeg dela srpskog naroda i tek započetom procesu evropeizacije srpske države; što je pred kraj Drugog svetskog rata propustila priliku da bar pokuša krenuti putem modernizacije i evolucije, kojim je pošla većina evropskih naroda i država; najzad i što njena politička elita ni četrdesetak godina docnije, kada radikalni socijalistički eksperiment na razvalinama Berlinskog zida potpisuje kapitulaciju, opet nije bila na nivou izazova i mogućnosti. I što je zbog toga stavila na doboš ceo svoj 19. i prvu dekadu 20. veka, kada je ova zemlja bila nada i uzdanica ne samo svojih podanika, već i gotovo svih svojih suseda.
Birači su rešili da onima koji pretenduju da vode državu pokažu da niko ne može Srbiji obezbediti ni korektne partnere i saveznike u svetu, ni elementarno uvažavanje i razumevanje, ako te vrednosti istovremeno ne stvara i ne afirmiše i u samoj zemlji. Bez obzira na sve civilizacijske tekovine globalizacije, ne može se svud u svetu biti više kod kuće nego u sopstvenoj državi.
Verujući da izgubljene godine moramo što pre nadoknaditi, da ćemo iskušenja koja slede prevazići, a obraz i nadu sačuvati, samo ako se pomirimo sami sa sobom i objedinimo sve najbolje što imamo, narod je rešio da se umeša u vođenje države. Da svima stavi do znanja da tradicijom ne treba da se branimo od modernosti, niti modernošću da poništavamo i odbacujemo našu duhovnost, da više ne možemo krasti Bogu dane, da nam je geografija odredila ne samo mesto, već i predodredila i spoljnopolitičku orijentaciju, da je Evropa naš trajan dom, a da zaštita interesa naše „kuće na drumu“ i oslanjanje i na Rusiju i na Ameriku izražava i naše potrebe, ali i povratak zamagljenog smisla za realnost.