Nisu nužni veliki posedi

Božidar Milić Uvaženi profesor sa Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu dr Vladan Marković u intervjuu vašem listu od 13-14. januara ističe da sitna poljoprivredna gazdinstva nemaju nikakvu šansu da opstanu u tržišnoj ekonomiji. U daljem izlaganju, pod sitnim gazdinstvima profesor podrazumeva dominantni seoski prosečni posed od 3 hektara. Ovo ne bi izazvalo pažnju da nije saopštio i sledeće: „U Americi, da bi poljoprivrednik opstao sa proizvodnjom žitarica, mora raditi na posedu koji ima bar 500 hektara. Za Evropu važi da posed mora imati 200-300 hektara. Uporedite to sa našim razmrvljenim posedima, pa će vam biti jasno da mali usitnjeni posedi nisu odgovarajući za proizvodnju ratarskih kultura“.
Poređenje sa Amerikom nije primereno. Ta zemlja najveći je proizvođač i izvoznik hrane u svetu. Ima i najveće površine poljoprivrednog zemljišta po glavi stanovnika, a kao ekonomska supersila ima i najveće investicije i subvencije u svojoj poljoprivredi. Naša poređenja moraju biti sa evropskim zemljama u čiju uniju želimo da uđemo i sa kojima imamo približne zemljišne i druge resurse.
Osnovna poruka intervjua jeste: da bi naša sitna gazdinstva u proizvodnji žitarica u tržišnoj ekonomiji mogla opstati, bilo bi potrebno da narastu do veličine poseda 200-300 hektara. Upućivanje na ovu perspektivu veličine gazdinstva iziskuje komentar po više pitanja. U kome bismo to doglednom vremenu mogli dostići tu veličinu prosečnog zemljišnog poseda? Zemlje Evropske unije danas imaju prosečnu veličinu gazdinstva oko 40 hektara. Pre pedeset godina, kada je ta unija nastala imali su veličinu zemljišnog poseda 4,8 hektara – približnu našoj sadašnjoj.
Perspektiva poljoprivrede Srbije nije u proizvodnji žitarica, već samo u onolikom udelu tih kultura, koliki su naši procenjeni bilansi i radi nužnog plodoreda. Gazdinstva će se opredeljivati za uvođenje nove proizvodne strukture koja obezbeđuje neuporedivo veće prihode od klasičnog ratarenja. Ovde prvenstveno treba pomenuti intenzivnu stočarsku proizvodnju. Bez podizanja njenog nivoa ne može biti ni veće zaposlenosti na gazdinstvima niti dovoljno sirovina u industriji prerade: mesa, mleka, jaja, sirovih koža, vuna i dr. Bez ulaganja u savremene stočarske farme nema ni organskog đubriva – stajnjaka, bez koga se ne može održavati i plodnost zemljišta i njegov prirodni bonitet. Bez dovoljnih količina organskog đubriva, prvenstveno stajskog, ne može se računati na održavanje intenzivne biljne proizvodnje, a pogotovo ne na proizvodnju zdrave hrane.
U zemljama EU broj uslovnih grla po hektaru kreće se od 3-4, a kod nas je oko 0,5. Za podizanje modernih farmi za uzgoj stoke nisu neophodni zemljišni posedi od više stotina hektara. Dovoljni su nam u ovoj fazi agrarnog razvoja i posedi od 10 i više hektara. Povećanjem prosečnog seoskog poseda sa ciljem dostizanja evropskog od 30-50 hektara, te stočarske farme mogu se lako dograđivati i proširivati.
Veliki deo uglednih učesnika u javnoj raspravi naglašava da se poljoprivredna gazdinstva moraju prestrojiti i prilagoditi uslovima tržišne ekonomije. Kao da poljoprivrednicima nije jasno da već više od jedne decenije, tačnije od 1994, nakon ukidanja kredita iz primarne emisije, posluju u tržišnim uslovima. Subvencije koje su u tom vremenu davane bile su samo u toj meri, da donekle izjednače uslove privređivanja sa susednim zemljama.
Proizvodnja hrane nema alternativu, kako za prehrambeni bilans zemlje, tako i za izvoz. Stoga je od presudnog značaja pitanje da li ta proizvodnja može opstajati, odnosno biti konkurentna u uslovima tržišne ekonomije. Odgovor na to pitanje mora biti jasan: mi to ne možemo postići ako našoj poljoprivredi ne obezbedimo iste ili približno iste uslove privređivanja kao u naprednim agrarnim zemljama sa kojima želimo da se upoređujemo i sa kojima trgujemo. To pretpostavlja onaj nivo ulaganja u modernizaciji poljoprivrede i onaj nivo subvencija koje i te zemlje imaju. To je teško dostižno u kratkom roku i zato se mora računati sa niskim profitima u poljoprivredi.