O muževima i ljubavnicama

Zoran Hamović Prijatelji i poznanici diskretno pitaju ko me je toliko naljutio i što sam toliko u tekstovima oštar. Drugi, brojniji, traže imena onih na koje se korišćeni primeri odnose, jer možda se svi nisu prepoznali ili ih nisu prepoznali. Ove prve naslućujem kao fine, ušuškane salonske intelektualce, nosioce odela i čaše, koji su načelno protiv i neotporni na bilo kakvu akciju izvan biblioteke, interneta, otvaranja izložbi, premijera i prijema. One druge svrstavam u držače upaljene cigarete, kafanske mislioce i ulične revolucionare. Oni su uvek u potrazi za stegonošom i ne znaju tačno šta hoće radikalnim razračunavanjem, ali znaju da to mora biti sad i ovde i da Mi „onima“ prvo majku majčinu pa ćemo posle videti…
Razmišljajući kako da jed pretvorim u med, nametnuo mi se jedinstveni obrazac srpskog govora ljubavi: o svima sve najgore, pa da svi budu zadovoljni. Eto, sad kad smo ispunili osnovne metodološke uslove za podsticanje socijalnog optimizma i ukinuli kurs negativnog mišljenja, ništa drugo ne preostaje nego da krenemo u primenjenu glorifikaciju lepote svakodnevnog življenja i moždanog fitnesa.
Srušila se kuća usred bela dana i sred grada Beograda. U neposrednoj blizini Skupštine bez dobrog naziva, preko puta kamene pošte i naspram televizije obnovljenog lika. Nije se srušila samo kuća na ćošku, srušio se simbol trenutne Srbije. Svima će postati jasno da se snaga optimizma ne može više crpsti u legalizaciji divlje gradnje, već njenom iskorenjivanju. Kao što je poznato, pored drumske, stečajne, prosvetne, sportske i inih postoji i (dopustite da budem politički korektan), građevinska demokratija. Ko je nešto pokušao da gradi zna vrlo dobro demokratski scenario. Politički patent zaštićen i zaveden pod imenom Kaluđerica.
Imate neku šupu na placu na dobrom mestu i želite da podignete poslovni ili stambeni prostor. Možete okapati godinama pribavljajući dozvole. Može se na kraju desiti da pored toga što ste izgubili vreme i živce, izgubite i nešto dragocenije. To znači da niste ozbiljno razumeli posetu i predloge čoveka od poverenja i potencijalnog investitora koji želi da vam pomogne. On kao blizak interesima opštine može sve da sredi. Vi pretvarate šupu u palatu, zidajući bez odgovarajućih dozvola. Garancija su njegov protopolitički uticaj i njegov građevinski projekat koji vas, gle čuda, košta deset puta više nego što je njegova tržišna cena, a papiri mogu stići u određenom roku, posle još nekih dopunskih i nepredviđenih troškova, da je divlja gradnja legalizovana. Ali ako se u međuvremenu promeni vlast… Pa ko vam je kriv što verujete svakom, radite nelegalne poslove i oštećujete okolinu. Imate li možda neke dokaze protiv (građevinske) vlasti !?
To što je vlasnik ili korisnik kuće na ćošku „legalizovao“ adaptaciju u kojoj je nepropisno napravljena betonska ploča opteretila i srušila slabe zidove moglo je da donese smrt slučajnih prolaznika ili ljudi koji žive u tako uređenom prostoru. To nije samo divlja gradnja. To je model političkog (ne)mišljenja. Da se propitamo: ima li divlje gradnje među novim univerzitetima, ima li tako postavljenih novih bolnica, da li se pojavljuje divlja gradnja u diplomatiji, kulturi, možemo li da zamislimo koliko je ljudi unesrećila divlja gradnja u izdavaštvu?
Umesto uređivanja i stvaranja standarda i pravila, umesto napretka i olakšavanja komunikacije, radosti življenja, divlja gradnja učvrstila je apatiju, a legalizovanom otimačinom omogućila neprekidno trošenje sve manjih resursa. Divlja gradnja kao silovanje stvarnosti uverila nas je da problemi nisu nerešivi, nego za aktuelne sprovoditelje intelektualno nesagledivi.
Kuća se srušila, jer smo negovali škole bez knjiga i profesore bez volje i znanja. Kada se ta divlja gradnja otela kontroli, NATO je samo dokusurio ono što je u nama odavno srušeno i čime naš um nije mogao da gospodari. Valjda je svima jasno da je manji problem u tome šta ćemo s Kosovom od onog kako ćemo sa sobom. Pitam se da li će biti poučan primer i otrežnjujuća simbolika urušavanja kuće u Kosovskoj ulici ili ćemo opet umesto novog lista da okrenemo glavu.
Signali optimizama, pa i neko rešenje stiže iz blogerskog podzemlja. Blogeri protiv bageri! Odbrana „Petog parka“ na Zvezdari od pritiska „građevinske demokratije“, sukobljavanja zdrave i kratke pameti pokazala su da javni glas nepotkupljivih i neuplašenih građana može preispitati inerciju bagerskog mišljenja. Da li se to ima tumačiti kao kontrarevolucija?
Ne, kaže moj prijatelj, filozof amater. Zatekao sam ga na ostrvu smisla, na svečanom puštanju u protok digitalnog kalendara koji je majstorski osmislila umetnica svetskog glasa Pola Šer. Otmeno, maštovito, na velikoj distanci u odnosu na okolnu kulturnu gradnju bez smisla i plana, štamparija Publikum istrajava u bogaćenju nevidljivog u vidljivom, opamećivanju vizuelne komunikacije i podizanju standarda grafičkog vaspitanja, ne dajući socijaloj koroziji da priđe.