Obilaznica

Da jedno pričamo a drugo radimo stara je naša boljka. Ovoga puta pokazalo se to na slučaju obilaznice oko Beograda koja je u svim izjavama nadležnih ministara svrstavana u prioritet nad prioritetima kada je reč o investicijama u Srbiji. Nužnost izgradnje obilaznice, kao sastavnog dela Koridora 10, uočili su i eksperti Evropske banke za obnovu i razvoj, Evropske investicione banke kao i Evropske agencije za rekonstrukciju odobrivši povoljne kreditne linije u visini od preko 250 miliona evra namenjenih finansiranju tri deonice obilaznice. Ali da bi ta sredstva bila i realizovana, naši pregovarači su morali da se obavežu da će iz budžeta Srbije biti obezbeđeno preko 100 miliona evra, odnosno godišnje između 30 i 50 miliona.
Ako je suditi po onome što se trenutno dešava, obećanje je lako dati a teško ispuniti. Naime, iako je obilaznica oko Beograda od početka ideje o Nacionalnom investicionom planu bila na samom vrhu liste odobrenih projekata, izgleda da nije baš tako kada je o obezbeđenju sredstava reč. Najveći deo od devet miliona evra koliko je planirano za ovu godinu, a tako je bilo i lane, otišlo je za namirivanje ranijih dugovanja izvođačima radova. Do kraja godine preostalo je tek nešto oko 200 miliona dinara što za radove ovakvog tipa predstavlja zaista kap u moru potrebnih sredstava. Osim, ako država i dalje ne namerava da tera građevinske firme da rade na veresiju kao i do sada, tolerišući na drugoj strani njihovo neizmirivanje poreskih obaveza prema državi.
Umesto da tako širi lanac nelikvidnosti, koja inače predstavlja veliki problem srpske privrede, država bi konačno morala da pređe s reči na dela i da Nacionalni investicioni plan ne koristi kao instrument za prikupljanje političkih poena tako što će svakome davati po malo a po volji ministara, nego da sredstva dobijena privatizacijom usmerava isključivo tamo gde je to sa državnog stanovišta najopravdanije. U tom slučaju prednost svakako ima infrastruktura, ali ne putevi trećeg reda, nego obilaznica oko Beograda i deo autoputa Koridora 10.