Ima li potrebe, na početku ove priče, isticati da je istinita? Bolje bi bilo da nije. A desila se ovih dana, od svih zemalja na Zemlji, baš u našoj. To znači i u našoj školi. Ima li potrebe pitati da li je ova priča jedina takva koja se u našim školama dešava?
Ni dete ni momak, Dečak, tako ćemo ga zvati, rastao je i dorastao do 8. razreda, kao odličan đak, na krilima podrške i ljubavi koju je imao od svoje Majke i starije Sestre, studentkinje. U sebi još nosi i senku topline ljubavi i ponosa na svog oca, čiji lik zna sa porodičnih fotografija. Iznenada je umro kada je Dečak imao nepune tri godine. Sve su njih troje zajedništvom, ali pre svega snagom svojstvenom majkama prebrodili. I period života od ponižavajuće sume očeve penzije, i sve nedaće majčinog traženja posla i preseljenje iz provincije u veliki grad i sve što ta promena nosi. Tad je naizgled krenulo na dobro, ali posle nekoliko godina, posle svega preživljenog i na svojim leđima iznetog, Majka se razbolela.
Na dan Majčine operacije Sestra i Dečak su rešili da budu u njenoj blizini. To znači da ona ne ide na fakultet, a ni on u školu. Ali Dečak je hteo nešto više. Učio je puno tih dana. Sestra ga je preslišavala i podržala je njegovu ideju. Hteo je da Majku, kada se probudi na operacionom stolu, obraduje tom peticom iz biologije. I rešio je da tog dana ode samo na prvi čas. Siguran u sebe i svoj rad, javio se da odgovara i profesorka ga je pitala. Govorio je sigurno, ali je kod neke činjenice zastao, zapeo, a profesorka je neumoljivo baš htela taj detalj, tu ‘’sitnicu, ali važnu stvar’’ da čuje. Prokomentarisala je da je ‘’ćelija osnovna jedinica građe svih živih bića, a da ko ne zna sve do tančina o ćeliji, kod nje, dok ona predaje biologiju u školi, ne može da ima prelaznu ocenu’’. I u dnevnik je zapisala jedinicu…
Ima li potrebe, na kraju ove priče, dati komentar? Ima li svrhe profesore podsećati na to da zastanu kada upisuju sve te besmislene ocene koje život u najvećoj meri demantuje sve odreda? Da pogledaju u oči onog sa kime razgovaraju i razmene nekoliko rečenica sa njim. Ne o školi. Da čuju nešto o životu i otkriju obrise duše onog koga ocenjuju. Ima li smisla podsećati profesore da svakom ocenom koju zapisuju ocenjujući učenika, oni u stvari ocenjuju sebe?
Goran Joksimović, Kragujevac
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
