Odgovornost i krivica

Borka Pavićević Neposredno posle tzv. Milosrdnog anđela – koji se u stvari zvao drugačije – a ovo doba godine čini da se i toga sećamo, proleća i vatre, no i onoga što je pretilo odavde, sa zemlje, unutar zemlje, dok je mesto radnje bilo na Kosovu, boravila sam na graničnom prelazu Blace. Kako se to ovde kaže – „dole“. E pa „tamo dole“ civili, posebno žene sa decom, pokušavale su da pređu jednu od postojećih granica, ali uzalud. Za sve to vreme neprimanja ni u jednu od država, prolazile su neograničene količine uniformisanih lica i vozila, čudovišnih džipova, crnih i belih, po kojima su ispisani naslovi najrazličitijih međunarodnih organizacija. Tada mi se činilo da bi najpravednija kazna za sve „junake“, komandante i „državnike“, etničke čistače, bila da se nađu, sve sa svojim porodicama, u takvome paklu, pa da prelaze između granica i da ih niko ne primi, već da borave u tom međuprostoru, dok im ne budu jasni rezultati dva sukobljena načela, „pravo naroda na samoopredeljenje“, i „nepromenljivost granica“.
Noćas, vraćajući se iz Niša, sve mislim kako bi bilo veoma pedagoški da naše političke elite krenu, pa borave određeno vreme po zemlji za koju su nadležne, i za koju hoće da prihvate odgovornost, ali ne da idu onako u pratnji, pa da ih dočekuju, pa da idu na određena mesta, već da se malo opuste, pa zavire tamo gde obično ne gledaju, pa da vide šta to znači nemati predstavnike u parlamentu tamo „dole“ ili „gore“ u nekom gradu, pa i u selu, negde gde se čeka odluka kako će se živeti i kako to predstaviti u inače raspuštenom parlamentu, budući da svaka partije može da odnese kući, u svoj „hedkvoter“, i mandat poslanika i sve ostalo.
Jeste, kada smo izašli iz tzv. Milosrdnog anđela, videli smo da je upravo za to vreme najviše toga „privatnog“ sazidano i da se instalirala jedna nova klasa. Klasa „transparentne tranzicije“, čiji je legalizam uvažen.
Evo šta hoću da kažem. Danas je, recimo, u štampi, sve o tome šta hoće, a šta neće Velimir Ilić. Moralo je tako nekako doći i do njega, pa pogledajte Čačak, odatle pa dalje, preko cigli i onih asfaltom zaravnatih rupčaga, kod Mionice, recimo, dođu, nabace asfalta, utapkaju, to stoji do sledeće kiše, a ove godine, eto, hvala bogu, nije bilo snega. Dok se javnost bavi nenadmašnim izjavama ministrovim, te i njegovim vehementnim reakcijama, kada je o propitujućim novinarima reč, glavno je da asfalt, kakav takav, prođe. Da li i ministar Ilić hoće da ponese odgovornost. Od sada, pa nadalje.
Možda je pre nedelju dana to i moglo nekako da se preseče, dok se sada obavlja mučan posao ko će biti kriv, ukoliko vlade ne bude. Dakle, reč je o krivici.
Tako se uživo igra, kažu odvratno, „priča“, ili „nagodba“ ili taj famozni dil između preuzimanja odgovornosti i krivice.
Pa nije li, između ostalog, sve vreme o tome i reč?
O odgovornosti i krivici, i o tome da će se to nekako samo po sebi rešiti, da će već nekako ispasti rešenje, ili će se desiti ono što biti ne može. Dok to nekako ne reši „izborna volja građana“, koja će već nekako „navatati“ Ratka Mladića i skinuti taj problem sa dnevnog reda izabrane ali nepostojeće skupštine. I to po pravilniku.
A građanima ostaje da krenu na samoposluge ili kioske, ukoliko je to već mogao sadašnji (i budući?) ministar policije, ili još bolje pravde. Pa da tako pokažu izbornu volju građana.
Zanimljivo je kako se ispovrtila ta sintagma, sada već uzrečica, o preuzimanju odgovornosti.
Pa gde je ta odgovornost bila dok nismo došli do pitanja krivice?
I nije li to nešto što se podrazumeva?
I zar ne vidimo da se uvek obnavlja ono pitanje koje se ne može izbeći, a za koje se kasni.
No, evo šta deca odgovaraju na pitanje „Šta je odgovornost“:
„To je nešto što svi traže, a niko ne zna šta je. Ne znam ni ja“.
„Čuo sam da je to nešto jako teško što ne može svako da nosi“.
A na pitanje „Šta je političar“, deca odgovaraju:
„To je lepa reč za pokvarene poslove“.
„To su ljudi koji čudno pričaju da bi ljudi mislili kako su pametni“.
„To je kada čike u odelima lažu pred puno sveta, a ovi im plješću“.
Hajte, profesori, recite, secite. Predsedniče Tadiću, Borise, je li „mudrost kada se niti žuri, a i ne okleva“, izlazite sa tog mesta, napolje iz stanja, pa pokažite šta znači preuzeti odgovornost.