Oličenje evropskih težnji

Milenko Marković Zorana Đinđića prvi put sam čuo na jednom skupu filozofa, pre mnogo godina u Topoli. Govorio je toliko nadahnuto i zrelo da je plenio sve koji su ga slušali. Gajo Petrović, s kojim smo se vraćali u Beograd, reče: „Za njega će se tek čuti“. I čulo se.
Đinđić će ostati upamćen u srpskoj istoriji kao čovek, političar i mislilac koji je imao misiju i imao državničku viziju. Sava Nemanjić, knez Mihailo Obrenović, kralj Aleksandar Karađorđević, komunista Tito, antikomunista-demokrata Zoran Đinđić nisu antipodi, već kreatori i nastavljači tradicije uvođenja Srbije u porodicu evropskih naroda, nastojanja da Srbija bude na tragu najnaprednijih svetskih tokova u svome vremenu.
Zato smatram da nije trebalo promenom imena ulice suprotstavljati Zorana AVNOJ-u. Ima toliko drugih ulica koje su mogle da ponesu ime ubijenog premijera. Zoran jeste bio radikalni kritičar prethodnog socijalističkog sistema, ali nije postao ostrašćeni antikomunista kakvi su, da upotrebim Mihnjikovu paradigmu, gori i od samih komunista. Pravi odnos prema prethodnom sistemu nije u negaciji, već u prevazilaženju novim odnosima u društvu i novim sistemom vrednosti. Zoran je ostao upamćen i po skidanju petokrake sa Skupštine Beograda. Ali, to nije bio čin gole negacije, jer je njegov antikomunizam obeležen nastojanjima da stvori nešto radikalno novo i prihvatljivije za ljude nego što je pružao prethodni sistem.
Udžbenici istorije trebalo bi da polaze od toga, a ne od totalnog diskontinuiteta, kako su pobednički komunisti 1945. postupali prema monarhističkoj Jugoslaviji, ili kao što se danas socijalistički sistem predstavlja „crnom rupom“ koji treba baciti u koš istorije. Na taj način stvaraju se rupe u glavama mladih generacija. Time se prave ne manje štete nego što su je pravila ratna pustošenja u prošlosti.
Đinđić je bio, kažu, veliki pragmatičar. Dodao bih – pragmatičar sa vizijom. Nije vratio veronauku u škole ili gradio Hram svetog Save zato što je hteo teokratsku Srbiju, niti je porodici princa Aleksandra Karađoređevića dozvolio povratak u Beli dvor zato što je hteo povratak monarhije, već radi toga da bi lakše mogao da premosti neke tradicije na putu Srbije prema Evropskoj uniji. On je to činio ostajući ubeđenim ateistom i republikancem.
Đinđić je jedan od retkih političara koji je odbijao da karijeru gradi na demagoškoj popularnosti. On je svoje političke poteze vukao bez obzira koliko će ga to koštati na nekim sledećeim izborima. Nije slučajno što je smatran nepopularnim u narodu i što su tek nakon njegove smrti počele da se uviđaju njegove prave vrednosti.