Orfelin u Vašingtonu

Gordana Logar Za proteklu nedelju ovde, bar što se Srbije tiče, moglo bi se stvarno reći da je tačna ona stara opaska da je najbolje kad o nečemu ili nekome nema vesti. Po pravilu, ovde se o Srbiji malo ili nikako ne čuje, bar je nema u novinama, na radio talasima, na televiziji, pa čak ni na CNN koji je ovde sasvim drukčiji od onoga što se u Beogradu gleda. O Kosovu se doduše u poslednje vreme mogu pročitati komentari i uvodnici, zahvaljujući Martiju Ahtisariju i približavanju kraja njegovom mandatu specijalnog izaslanika UN, jer posao se, izgleda tako bar odavde, sve više primiče kraju. Uz to, zvanični Vašington ima samo lepe reči za ono što je uradio.
A kako izgleda kad vesti učestaju videlo se, na primer, u uvodniku Njujork tajmsa 26. februara gde je izraženo mišljenje da bi SAD i Evropa trebalo što pre da pritisnu Savet bezbednosti da podrži Ahtisarijev plan pošto nijedna strana, ni posle sedam godina neće da učini ništa da se stvari srede, pa je neophodna veća pomoć sa strane. Tako je bilo napisano tog ponedeljka, da bi se već sledećeg dana, utorak, na prvim stranicama i u prvim vestima na elektronskim medijima izveštavalo o odluci Međunarodnog suda pravde iz Haga „po tužbi Bosne i Hercegovine“. U svim naslovima (s malim izuzecima) nije se isticalo da je Srbija oslobođena krivice za genocid, već da je Sud masakr u Srebrenici oglasio genocidom. U detaljnim izveštajima politički ozbiljnih dnevnika bez obzira na to da li u uređivačkoj politici oličenoj u komentarima prevlađuje – što se domaćih prilika tiče „desna ili leva opcija“- ističe se da ovaj Sud nije imao sveobuhvatnu dokumentaciju o ubijanjima na terenu bivše Jugoslavije koja postoji u Tribunalu takođe u Hagu, a zatim i da je to prvi put da se na jednom suđenju raspravlja o genocidu što jeste delikatna tema, pa je od izuzetnog značaja što je genocid prepoznat i ozvaničen. U tom smislu razlaže se da iako Srbija nije oglašena krivom za užasan zločin i neće plaćati ratnu odštetu, ipak je okrivljena što nije pokušala da ga spreči i što nije posle svega kaznila „bosanske Srbe, izvršitelje sistematskog ubijanja“. Izveštaji su bili praćeni fotografijama sa lica mesta, majki srebreničkih žrtava i suština svih vesti je bila baš to – krivica što su zločini ostali nekažnjeni i što se već deset godina Ratko Mladić skriva najverovatnije u Srbiji i što premijer srpski ponovo obećava da će biti otkriven.
Odmah potom, u atmosferi vesti o Srbiji, u četvrtak, prvog marta na svom zvaničnom internet-sajtu Stejt dipartment objavljuje transkript govora ambasadora i svog trećeg čoveka po rangu u spoljnoj politici, Nikolasa Bernsa koji je održao još 21. februara u instituciji kakva je Atlantski savez gde objašnjava, pojednostavljeno rečeno, da se Srbija ne može nadati da će Kosovo ostati njen deo kao pre niti da će, što neki hoće (naziva ih čak iredentistima) da pripoje Republiku Srpsku – Srbiji. U tom govoru, zapravo, nije – osim možda termina „iredentisti“ – bilo ničeg zvanično novog za svakoga ko je umeo i hteo bar proteklih godinu dana pažljivo da osluškuje i sluša šta zvanični Vašington govori, ma koliko to bilo sročeno u veštim diplomatskim frazama.
I stvarno, posle svega, taman kad se nije bilo teško složiti da je ipak najbolje kad nema nikakvih događaja vrednih objavljivanja, a naročito ne vesti na prvim stranama, dogodilo nešto što je možda „celu stvar pokvarilo“. U subotu, Vašington post u najčitanijem dodatku šta bi sledeće nedelje trebalo videti i gde otići, najavljuje Festival dokumentarnih i kartkih filmova iz Srbije u organizaciji ovdašnje neprofitne institucije kakav je Krug Orfelin. List ističe (uz fotografiju iz filma „Kubanac“) da će publika videti novije slike Srbije, ove „relativno nove zemlje“ u filmovima kakvi su, između ostalih „Kubanac“, „Istočno od raja“, „Ljupka Dijana“. A što se Kruga Orfelin i samog imena Orfelina tiče, to je Srbin, pesnik građanskog porekla iz 18. veka koji je proputovao svet, pa su mu podjednako bliski bili i Novi Sad, i Pešta, i Beč, i Venecija. Baš kao što su u vašingtonskom krugu orfelinskom okupljene ličnosti raznih profesija, iz raznih gradova Srbije (Jugoslavije) koji su kao savremeni nomadi etablirani u intelektualni svet ovdašnji, promovišu i neguju srpsku kulturu koju prožimaju i njeni susedi i druge evropske zemlje, pa i sama Amerika.