Orloviću, smirite se

…Ovi mladi ljudi brzo završe sve svoje obuke. Mi matori smo išli na obuke i dvadeset godina nakon što smo počeli da radimo, doobučavali smo se i doobrazovali i kad smo već bili zreli ljudi i već znali da radimo sve. Obuka nije prestajala. Sad, imam utisak da današnji mladi ljudi čak i ne žele da im se proširi znanje koje imaju. Opterećeni su brigom o proboju, hoće visok materijalni ili profesionalni standard preko noći. To nije dobro, i to je osnovna razlika koju ja primećujem, to je ono što najviše bode oči i smeta nama koji smo prethodnih 40 i 50 godina radili u medijima.
Verujem da će sve to doći na svoje mesto, već se sređuju stvari na nekim TV stanicama, zavisno od mogućnosti ljudi koji njima rukovode. Nalaze se spremniji ljudi, opšte obrazovanje raste, iako je ono palo više sticajem okolnosti – školsko-obrazovni sistem je pao tokom poslednjih 20 i više godina.
Kao penzioner sada imam dosta vremena, vrtim te kanale vrlo često i dok mi je tu bila ćerka i gledala sa mnom televiziju često sam je pitao: „Je li, šta je on rekao ili rekla?“ Ide prazan govor bez prave melodije, nema nikakve dikcije i nema naglašavanja. To veoma smeta onom ko je navikao na lep jezik, a naš jezik jeste lep, i onom ko ga dobro govori. Zbog ovakve upotrebe jezika, dosta se nerviram. Onda shvatim da ne vredi. Treba čuvati srce, paziti na aritmiju i pritisak. I kažem sebi: Orloviću, smirite se, gospodine. Gledajte svoja posla!
Kada pogledam kako žanrovi evoluiraju, mislim da je sve to posledica ovakve brzine i načina života. Uzeću za primer kvizove koje smo mi radili i ovoga danas. Ono je bila druga forma. Tu je bilo edukacije, zanimljivosti. Od opšteg obrazovanja preko raznih igara, do teških segmenata. Ali mi smo imali stalno prisutnu informaciju – sliku! Video si se. Danas je to potpuno drugačije, ta brzina strašno smeta: voditelj postavi pitanje, ti kažeš da ili ne, ili malo širu rečenicu i to je to, a ne znaš ni ko je bio car Lazar, ni o kom mostu je reč, ne vidiš obris tog mosta… Danas na televiziji imamo uglavnom radijske kvizove sa božanstvenom, ali opterećujućom scenografijom.U nekim delovima radijska dramaturgija je postala televizijska. Ovo što govorim, ima veze sa kvizovima, ali i sa okruglim stolovima i talk-show emisijama. Sa većom pažnjom slušam takve emisije na radiju nego na televiziji. Dok gledam u njegovo lice, kopanje nosa ili čupanje dlaka iz ušiju, uz iste rečenice koje bi rekao i na radiju, pažnja pada. Kad je radijski program u pitanju, usredsređen sam na ono što se hoće reći ili pitati. Na televiziji to nije tako.