Osmi mart nije suvišan

Lepa Mlađenović Iza nas je sjajna aktivistička istorija Osmog marta, od kada je Klara Cetkin 1910. na Socijalističkoj internacionali u Kopenhagenu predložila da se Međunarodnim danom žena obeleži štrajk američkih tekstilnih radnica iz Čikaga, 1857! Od Manile, Meksika do Ankare, Zagreba i Sarajeva aktivistkinje za ženska prava izlaze na ulice, na trgove, u parlamente kako bi objavile nepravde nanete ženama samo zato što su žene. Sa zahtevima za zakone koji će definisati prava žena, ili za obelodanjivanje šta je sve nasilje nad ženama.
Tako su aktivistkinje uspele da feminističke definicije o istorijskom potlačivanju žena institucionalizuju u dokumentima Ujedinjenih nacija. I u Srbiji u Krivičnom i Porodičnom zakonu konačno postoje članovi o nasilju u porodici koji ga definišu društvenim i državnim pitanjem!
I pored toga, i posle sto godina ženskog pokreta nije jednostavno objasniti šta je diskriminacija žena. Prvo što feminističke teoretičarke uočavaju jeste da svaki proizvod civilizacije, između ostalog, ima za cilj da obnovi hijerahiju patrijarhalnog sistema. A to znači da grupa koja ima moć i dalje obnavlja uslove za moć, dok ona koja te uslove nema – treba da ostane na tom istom mestu. Kako u državi tako i u porodici. Dakle, ako se uopšte složimo da postoji hijerarhija moći tokom hiljada godina istorije i da je ta strukturalna nejednakost neprekidna, onda znači da je nepravda prema ženskom rodu istorijska činjenica. A da bi se perpetuirala mora biti nevidljiva, što znači da je normalizovana, prihvaćena, smatrana bogomdanom činjenicom, prosto zato jer – uvek je tako bilo.
Recimo, postoje stotine izreka i narodnih umotvorina čiji je glavni cilj da prisile i naviknu žene da treba da budu poslušne, da ćute i trpe, i da naviknu muškarce da treba da imaju moć nad njima i da ih kontrolišu. Hteli to oni ili ne… to je struktura koja ih čeka i pre nego što su se rodili. Recimo… da li se u vašem kraju govori: Ne pevaj za vreme ručka, muž će ti biti lud… a to treba da znači da slučajno žene ne uživaju… jer će biti okrivljene ako budu njegove žrtve… Ili se možda u vašem kraju čuje: svako jutro udari ženu, ako ne znaš ti zašto, znaće ona… To znači da treba da se zna kog je roda gazda, i šta mu je činiti.
U Srbiji svakih nedelju dana jedna žena biva ubijena od partnera samo zato što je žena. To je ubistvo iz mržnje koja ima društvenu moć zvanu mizoginija. Kada se jedna strana odluči na nasilje, to znači da ima iza sebe istorijsku pretpostavku o moći, i da ima pretpostavku da baš zato što ima moć ima dozvolu za nasilje, i računa na pokriće za svoj čin nasilja.
U ovoj zemlji i dalje više od 70 odsto muškaraca čin seksualnog nasilja – silovanje – objašnjava mizoginičnom izjavom da navodno žene vole silovanje. Zato su feministkinje Osmog marta na javnim mestima. Da bi objavile da je silovanje zločin. Da bi objavile još stotine sličnih nepravdi, o tome kako državni budžet rodno, rasno i homofobično diskriminiše, da vas pita ko u vašem domu pere klozetsku šolju, koji likovi nam sede u parlamentu, a ko za kuhinjskim stolom jede poslednji?
I još nešto. Evopske feminističke pravnice su se dugo zalagale kako bi godine 2007. i 2008. u Savetu Evrope bile proglašene za Panevropsku kampanju protiv nasilja nad ženama. To su i uspele, tako da se sada traži od skupština država članica SE da se aktivno uključe u ovu akciju. Što se tiče Srbije: umesto Skupštine, u kampanju Saveta Evrope za poslednja dva meseca uključilo se deset opština: Loznica, Ćuprija, Niš, Smederevska Palanka, Golubac, Kragujevac, Lazarevac, Zvezdara, Palilula i Voždovac. Čestitke!