Ako uporedimo kauzalitete koje je Veber opisivao u pomenutom kapitalnom delu, možemo, donekle, da opravdamo stanje u kome se ova naša teritorijica nalazi. Veber za osnov kapitalizma uzima protestantsku, pre svega kalvinističku etiku koja se zasniva na predeterminizmu, tj. na ubeđenju da je Bog već odredio ko će u raj, a ko neće, pa će one koji su „izabrani“ za života nagraditi bogatstvom. Zato su „arhikapitalisti“ radili puno a trošili malo, kako bi mogli da dokažu kako će ići u raj. A domaći tranzicioni pilićari „puno kradu i malo dadu“. Nisam siguran da je osnova srpske tranzicije u etici ili u manjku iste, ali bi za Miroslava Miškovića kalvinisti verovatno mislili kako treba da ide u raj, što ih razlikuje od velike većine građana Srbije.

Kako se ne bi bavili blatom prakse, možda tu valja preći na teoriju. Maks Veber je verovatno najbitniji autor u razumevanju Srbije (i Srba), jer kroz njegova dela može da se objasni fenomen „Prve i Druge Srbije“. „Druga Srbija“, ova liberalno-kapitalističko-oportunistička, jeste dobar primer duha kapitalizma. Mada ovaj deo Srbije ne bi mogao da se svrsta ni u kalviniste ni u puritance, sigurno je da nju krasi duh lične inicijative, lične odgovornosti i prihvatanja (u nekim slučajevima apologetizam) enormnog bogaćenja. Ovo ponašanje je do tančina opisano u knjizi „Protestantska etika i duh kapitalizma“.

„Prva Srbija“, ona konzervativno-nacionalističko-kolektivistička, jeste dobar primer konfučijanske etike i duha kolektivizma. Možda i zbog toga postoji ova čudna privrženost dela građana Srbije Kini, zemlji sa kojom nismo imali kontakt do posle II svetskog rata. Ovu Srbiju krasi empatija, kao i duh kolektivnog angažmana i osećaj kolektivne odgovornosti. „Prva Srbija“ prezire lično bogaćenje i preferira da zvaničnici budu učeni i skromni, što je osnova konfučijanske etike. Ovo ponašanje je takođe objasnio Maks Veber u svojoj knjizi „Religija Kine: konfučijanizam i taoizam“.

Ovde se stvar lomi. Kako od dve Srbije napraviti jednu, a da to ne liči na neku nakaradnu sociološku himeru. Zapad je želeo Boga i pare, i dobio je Boga u parama. Istok je želeo zvaničnike i pare, i dobio je zvaničnike u parama. Srbija nije odlučila šta želi i samim tim nije dobila ništa – ni Boga, ni kulturnu elitu, ni pare. „Išti i daće ti se“ (Matej 7-7) kaže Biblija, ali mi se nismo odlučili za nju, jer se još „troumimo“ između nje, „Kapitala“ i Konfucijevih „Razgovora“.

close
Osnova srpske tranzicije 1

Prijavite se za
NJUZLETER

Svake subote u formi mejla biće Vam dostupan pregled nedelje koji za Vas biraju i komentarišu kolumnisti Danasa.

Vaša email adresa biće korišćena isključivo za potrebe slanja njuzletera u skladu sa Politikom privatnosti.

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.