Drago mi je što ima još ljudi koji stoje mirno na pomen imena Maksa Vebera i Nila Janga. Stvarno je začuđujuće što Vučićevo pominjanje „protestantske etike“ nije prošlo zapaženije, makar u stručnoj javnosti, ali ipak ne tragaju svi za srcem od zlata.
Ako uporedimo kauzalitete koje je Veber opisivao u pomenutom kapitalnom delu, možemo, donekle, da opravdamo stanje u kome se ova naša teritorijica nalazi. Veber za osnov kapitalizma uzima protestantsku, pre svega kalvinističku etiku koja se zasniva na predeterminizmu, tj. na ubeđenju da je Bog već odredio ko će u raj, a ko neće, pa će one koji su „izabrani“ za života nagraditi bogatstvom. Zato su „arhikapitalisti“ radili puno a trošili malo, kako bi mogli da dokažu kako će ići u raj. A domaći tranzicioni pilićari „puno kradu i malo dadu“. Nisam siguran da je osnova srpske tranzicije u etici ili u manjku iste, ali bi za Miroslava Miškovića kalvinisti verovatno mislili kako treba da ide u raj, što ih razlikuje od velike većine građana Srbije.
Kako se ne bi bavili blatom prakse, možda tu valja preći na teoriju. Maks Veber je verovatno najbitniji autor u razumevanju Srbije (i Srba), jer kroz njegova dela može da se objasni fenomen „Prve i Druge Srbije“. „Druga Srbija“, ova liberalno-kapitalističko-oportunistička, jeste dobar primer duha kapitalizma. Mada ovaj deo Srbije ne bi mogao da se svrsta ni u kalviniste ni u puritance, sigurno je da nju krasi duh lične inicijative, lične odgovornosti i prihvatanja (u nekim slučajevima apologetizam) enormnog bogaćenja. Ovo ponašanje je do tančina opisano u knjizi „Protestantska etika i duh kapitalizma“.
„Prva Srbija“, ona konzervativno-nacionalističko-kolektivistička, jeste dobar primer konfučijanske etike i duha kolektivizma. Možda i zbog toga postoji ova čudna privrženost dela građana Srbije Kini, zemlji sa kojom nismo imali kontakt do posle II svetskog rata. Ovu Srbiju krasi empatija, kao i duh kolektivnog angažmana i osećaj kolektivne odgovornosti. „Prva Srbija“ prezire lično bogaćenje i preferira da zvaničnici budu učeni i skromni, što je osnova konfučijanske etike. Ovo ponašanje je takođe objasnio Maks Veber u svojoj knjizi „Religija Kine: konfučijanizam i taoizam“.
Ovde se stvar lomi. Kako od dve Srbije napraviti jednu, a da to ne liči na neku nakaradnu sociološku himeru. Zapad je želeo Boga i pare, i dobio je Boga u parama. Istok je želeo zvaničnike i pare, i dobio je zvaničnike u parama. Srbija nije odlučila šta želi i samim tim nije dobila ništa – ni Boga, ni kulturnu elitu, ni pare. „Išti i daće ti se“ (Matej 7-7) kaže Biblija, ali mi se nismo odlučili za nju, jer se još „troumimo“ između nje, „Kapitala“ i Konfucijevih „Razgovora“.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
