Otadžbina mu se nije odužila

Mirko Tepavac Mislilac Koča Popović i nenadmašno visokoprofesionalni projektant Marko Nikezić, nedostignut je nivo diplomatije u istoriji Jugoslavije i možda ne samo nje. Obavljajući istu dužnost, ali posle njih, moji susreti sa Ču En Lajem, U Tantom, Bumedijenom, Gromikom, Aldo Morom… počinjali su pitanjem kako je Koča Popović, šta sada radi i šta misli o velikim svetskim pitanjima. Veterani diplomatije Evropske unije toga vremana, ministri Holandije i Belgije, Jozef Luns i Pjer Harmel, rekli su mi prilikom jednog susreta u OUN, sedamdesetih godina, „Po znanju, stručnosti i mudrosti, Koča Popović i Marko Nikezić mogli bi biti na čelu diplomatije svake od evropskih zemalja“.
Tito, taj veliki realist i pronicljivi poznavalac života i prilika u velikom svetu – iako naviknut da samostalno i besprizivno odlučuje o državnim poslovima – ipak je pre svake važnije odluke tražio i, po pravilu, uvažavao Kočine predloge i ocene. Umeo je da izabere najbolje, ali je imalo šta i da se bira. Nije robovao ideologiji, mada se nije lako oslobađao obzira prema SSSR-u, „prvoj zemlji socijalizma“. Jedna od retkih odluka koje je doneo i pored izričitog protivljenja MIP bila je odluka o priznanju Istočne Nemačke 1975. (na molbu Rusa), po cenu, za nas štetnog, prekida odnosa sa Zapadom i odluka o prekidu diplomatskih odnosa sa Izraelom 1976. (na molbu arapskih zemalja).
Kočinom zaslugom ovladalo je načelo da između nezavisnosti i tesne međunarodne povezanosti zemlje nema nikakve kontradikcije i da se nezavisnost najpouzdanije štiti integralnom povezanošću sa svetom. Tako je i nesvrstanost realizovana kao uspešan okvir aktivnog učešća Jugoslavije, ne samo u svetskim nego i evropskim poslovima, iako su mnogi, i tada i sada, neupućeno ili zlonamerno, govorili da nesvrstanost udaljuje Jugoslaviju od Evrope i da više košta nego što vredi.
Zahvaljujući takvoj spoljnoj politici, partizanska Jugoslavija je stekla svetski ugled, poštovana kao država – suosnivač OUN, na šta se sada pozivaju i oni koji danas u izolaciji vide kao odbranu nezavisnosti.
Koča Popović je jedan od manjeg broja zaslužnih koji svoj značaj nije izvodio iz značaja borbe u kojoj je učestvovao, nego je svojim značajem obogatio borbu u kojoj je nesebično učestvovao. Otadžbina mu se nije odužila, spomen na njegovu ličnost brižljivo se zanemarivala, kako na kraju „komunističke“, tako i na početku „demokratske“ ere. Kad bi se sudilo po današnjim javnim obeležjima, partizanska vojska, njeni predvodnici, pa i najugledniji među njima, Koča Popović, kao da nikada nisu ni postojali. Njihov značaj se time neće izbrisati, ali će ostati neslavan spomen na odnos otadžbine prema njima.
Posleratna partizanska vlast, koja je uživala toliku toliku podršku domaće i svetske javnosti, mogla je biti liberalnija, tolerantnija i demokratskija, bez straha za svoj opstanak i ugled. Imala je uslova za bolju ocenu, svakako bolju od ove osvetničke koju joj danas, dodeljuju poraženi.
Koča Popović overio je istinitost stare latinske mudrosti da je „mnogo veća umetnost umeti otići, nego umeti doći“. „Odlučio sam da odem“, rekao je Titu krajem 1972. kratko i neopozivo – solidarišući se sa grubo eliminisanim liberalima Marka Nikezića – u poslednjem, za obojicu tužnom ali konačnom rastanku. Dao je za emancipaciju Jugoslavije i Srbije sve što je imao, sve sem sopstvenog dostojanstva, koje nikada nikome nije dao. Za njim su ostali dužnici – ne dugovi!
Ni posle odlaska nije prestao da brine o neveseloj sudbini zemlje na koju nije više imao nikakvog uticaja. Nacionalističko ludilo, koje je nabujalo poslednjih godina njegovog života, i surovo razorilo njegovu Jugoslaviju, shvatao je kao nesreću, gubu, zarazu, žalio što narod ne vidi bolest, i što olako prihvata vračanje umesto lečenja.
U već pomenutoj knjizi „Razgovori s Kočom“, rekao je: „Mora se najzad shvatiti da Jugoslavija ne može ni opstati ako se ne definiše demokratski. Sve dok ne raskinemo sa dogmatskom ideologijom i ne prihvatimo svuda, za sve obavezna demokratska pravila igre, Jugoslavija će ostati nacionalistički isparcelisana, ekonomski i politički zapuštena. Samo istinska demokratizacija koja znači jednakost i u pravima i u obavezama može da stvori uslove za stabilan pravni poredak…“
A govoreći o tada već tragično uzburkanom Kosovu: „Polazim od uverenja da bi isključiva identifikacija sa Srbijom, ako bi se bezuslovno nametala, stvarala od Albanaca, u neku ruku, građane drugoga reda. Jer oni, slikovito govoreći, mogu biti Albanci i Jugosloveni, ali teško da bi mogli biti Albanci i Srbi“.
U testamentu: Moja poslednja volja, napisao je: „Poslednjih godina, glavno mi je bilo da sačuvam samopoštovanje, kao čovek, smatrajući to najvišom obavezom prema ljudima i vrednostima na kojima je počivala snaga i veličina naše revolucije“… Za njega revolucija nije bila doktrinarna (Lenjinova), definicija, po kojoj je „osnovno pitanje svake revolucije pitanje vlasti“, nego pitanje ljudskih sloboda, socijalne i kulturne emancipacije.
Najzad, ne mogu vas ovom prilikom poštedeti podatka o poslednjoj, posmrtnoj, epizodi konačnog odlaska partizanskog prvoborca, general-pukovnika, komandanta Armije, načelnika Generalštaba, narodnog heroja, doajena jugoslovenske i svetske diplomatije, potpredsednika predsmrtne Velike Jugoslavije….
Po njegovom zahtevu, bio sam izvršilac i njegove „poslednje volje“. Kada je umro, 19. oktobra 1992, upoznao sam Generalštab sa Kočinom poslednjom voljom, i ubrzo dobio hladan odgovor: Kad Koča odbija zvanične posmrtne počasti i govore, onda je sahrana privatna, i o trošku porodice.
Tako je i bilo, ali se ni to nije lako završilo. Krematorijum je saopštio da nema plina i da ga mora nabaviti porodica… Nekoliko dana čekali su njegovi zemni ostaci, dok najzad, zahvaljujući ljutitoj intervenciji njegovog ratnog druga i poštovaoca, dr Isidora Papa, nisu najzad stigle tri plinske boce iz Zrenjanina…
Niko iz tadašnje Miloševićeve države, vojske i diplomatije – već uveliko zahvaćene nacionalističkim antikomunizmom – nije se ni oglasio. Koča je hteo da ode neprimetno. Sa sasvim suprotnim razlozima isto to su hteli i vladajući.