Panični strah od smrti

 Održavanje večne telesne mladosti postaje jedini put ka besmrtnosti, jedina, ali trošna, simbolička pobeda nad smrću. Potrošačko društvo stvara sliku sveta kao mesta lagodnog života, slobode u kojoj je moguće birati ne samo stil života veći sudbinu. Briga o telu, (pseudo)naučni i medijski diskursi o zdravlju, mladosti i lepoti, starenje, bolest i smrt, predstavljaju se kao pitanja vlastitog izbora. Oni nisu nužnost biološkog života, većse predstavljaju tako da zavise od volje pojedinca, njegove snage i odlučnosti da se poštuju propisana pravila. Koliko je nekada briga o duši, pročišćenje greha moglo da obezbezbedi osvajanje kakve-takve teritorije večnosti, toliko je danas ona okrenuta telu i održanju telesnog izgleda.

Slika mladog savršenog tela duboko je povezana s prezentizmom postmoderne kulture. Paradoks te kulture otkriva se u činjenici da je to kultura društava u kojima se produžava ljudski vek i raste broj starijih građana. To vodi do česte revizije stadijuma toka života i promene diskursa mladosti i starosti. Drugim rečima, mladost, zrelo doba i starost podložni su diskurzivnoj obradi, novim imenovanjima i rekonceptualizaciji životnih doba. Naglasak na mladosti dovodi do njenog produžavanja u zrelo doba, dok se zrelo doba obeležava atributima mladosti. Takvu promenu omogućava i moda koja obezbeđuje večitu simulaciju mladosti. Osnovna karakteristika savremene zapadne kulture jeste preklapanje različitih životnih doba: deca se ponašaju kao zreli ljudi a zreli ljudi kao deca. Postoji kontinuitet u načinu oblačenja, ponašanja, u ulepšavanju, a sve uprkos biološkoj nužnosti: odrastanju, starenju i smrti. Savremeni „ejdžizam“ utiče, s jedne strane, na proizvodnju krize zrelosti i starosti, u kojoj se svi periodi koji ne pripadaju mladosti tumače kao bolest, degeneracija, anomija, u dirkemovskom smislu te reči. S druge strane, ta proizvedena kriza, tačnije diskurs krize, podstiče kapitalističku industriju i razvoj raznih uslužnih delatnosti, od psiholoških savetovališta, plastične hirurgije, do neograničeno velikog broja proizvoda i sredstava protiv starenja. Teror mladosti i lepote nije samo ideal većopsesija pravilima ponašanja koja propisuje potrošačka kultura i savremena nauka „disciplinujući“ telo, namećući istovremeno osećanje neadekvatnosti i neispunjenosti. Neispunjenje pravila ponašanja, koja bi trebalo da obezbede postizanje ideala, dovodi do stalne frustriranosti i upitanosti: „Šta opet nisam dobro uradio(la)?“, čime se „neadekvatno telo“ postavlja u samo središte savremene anksioznosti i depresije kao endemske bolesti visokorazvijenih društava današnjice. Telo je vrsta kapitala koje Burdije naziva „fizičkim kapitalom“, budući da je povezano sa samosvešću različitih društvenih grupa. S obzirom na to da u klasnom društvu vrednosti koje postuliraju dominantne klase, stvarajući osnovne obrasce ne samo dominantne ideologije veći kulture, postaju vrednosti celokupnog društva, proizlazi da svako ko se ne uklapa u pomenuti sistem može da oseća vlastitu neadekvatnost, a neretko i krivicu. Greh je, u sekularnom, potrošačkom i materijalističkom univerzumu savremene kulture, u potpunosti otelovljen.

Zapadni potrošački kulturni model, koji počinje da se nameće gotovo celom svetu, u stvari, diskvalifikuje veliki deo stanovništva: muškarce i žene koji se u njega ne uklapaju, ljude koji su prešli idealnu granicu zrelosti (koja se, doduše, neprekidno pomera) i zakoračili u starost, nedovoljno lepe i „zapuštene“, invalide. Potrošačko društvo učinilo je dostupnim vrednosti viših klasa svim ostalim delovima društva. Stoga se distinkcija u modi, telesnom ponašanju, gestovima, načinu govora i stilu života sve više smanjuje na reprezentativnom nivou – na nivou ispoljavanja. Potrošačke industrije nude mogućnost da svaki pojedinac, poštovanjem određenih pravila, kupovinom određene robe, postigne ideal o kojem je reč. U takvom poretku stvari dolazi do nametanja jednog totalitarnog modela koji isključuje mnogo veći broj pojedinaca nego što ih uključuje. Isključivanje dovodi do mnogih psiholoških i socijalnih poremećaja, jer neuklapanje u „habitus“ konzumerizma i medijski definisanog, diskurzivno postuliranog modela, znači nepoštovanje društvenih pravila, „gubitničko“ pristajanje na niže mesto u društvenim hijerarhijama, pa čak i na moralnu diskvalifikaciju. Dozvoliti sebi telo čije mere nadilaze medijski propisani ideal, dozvoliti opuštenost kože, bore na licu – percipira se kao moralni pad. Mnoge kompanije ne zapošljavaju ljude koji ne odgovaraju zamišljenom idealu, čiji telesni izgled ne zadovoljava, i ne angažuju ljude preko određenih godina. Telo, na taj način, postaje merilo društvenog prestiža, značajan simbolički kapital, znak duševne ravnoteže, sposobnosti, profesionalnosti, odnosa prema radu i dokaz moralnog integriteta. Telo ne samo da simboliše ove vrednosti, tekst koji pišu dominantne grupe i ideologije, većje i sastavni deo društvenih praksi koje takve ideologije omogućavaju.

(Odlomak iz opširnijeg članka objavljenog u časopisu Kultura, dvobroj 120-121)