Vesna Rakić-Vodinelić Vest o organizaciji „dočeka srpske Nove godine ispred Doma Narodne skupštine“ je uprkos demantovanju demantija još uvek neproverena, nepotpuna, nejasna, dakle sasvim nelegalistička i u neskladu sa novim Ustavom, koji (poput starog) garantuje pravo na nepristrasno, blagovremeno, istinito itd. informisanje.
U ovom trenutku izgleda da se, ipak, nekolike okolnosti mogu smatrati jasnim. Najavu estradne delatnice Svetlane Ražnatović o učešću Vlade u zajedničkom (političkom? umetničkom?) poduhvatu demantovao je profesor Vladeta Janković. Zašto je na sebe preuzeo teret dokazivanja iako nije član te Vlade, teško je objašnjivo, sem ako se ne uzme da je Vladin sekretar Dejan Mihajlov već odavno izgubio svaku verodostojnost u očima javnosti, a samom premijeru demanti date manifestacije ne priliči. Sve u svemu, organizaciona i finansijska podrška Vlade Srbije su negirani.
Budući da neko ipak mora da organizuje, ako ne i da finansira događaj, portparol DSS Andrija Mladenović priznao je odgovornost koalicije DSS-NS. Dakle, reč je zapravo o partijskom skupu, sa stanovišta organizacije i finansijske podrške. Ovaj partijski skup održava se nedelju dana pre parlamentarnih izbora. Iako se na takvim skupovima uglavnom govori, nema smetnji ni da se peva. Ali, ima izvesnih bitnih prethodnih pitanja.
Prvo: ako je u pitanju javni skup u smislu Zakona o okupljanju građana, onda ne može biti reči o „rezervisanju“ prostora, već o prijavi javnog skupa policiji. Paradoksalno je, ali i istinito da, uprkos svim naknadnim promenama, još uvek važi rešenje Grada Beograda iz 1997. (zrelo Miloševićevo doba) o prostorima na kojima se građani mogu okupljati. Na Trgu Nikole Pašića (što je najbliže „rezervisanom“ mestu) policija će dozvoliti okupljanje ako je predviđeno da se okupi najviše 10.000 građana (up. II/8. gradskog rešenja). Da li je zahtev za okupljanje upućen policiji, da li sadrži sve što je predviđeno u čl. 6 Zakona o okupljanju građana, da li je procenjen broj lica koja se nameravaju okupiti? U državi u kojoj najuticajniji deo vladajuće koalicije propoveda novi legalizam i nepokolebljivo ustavotvorstvo, na sva ova pitanja se mora dati jasan odgovor.
Drugo: ako građanka Ražnatović sudeluje na javnom skupu, da li je njen doprinos umetnički ili politički? Odgovor na ovo pitanje veoma je važan, jer čl. 9 pomenutog Zakona predviđa mogućnost privremene zabrane skupa, ako je on usmeren i na izazivanje i podsticanje nacionalne, rasne i verske netrpeljivosti i mržnje. Naime, valja utvrditi da li učesnica zastupa interese svoje političke stranke, a to bi se od učesnika svakog javnog političkog skupa po redovnom toku stvari dalo očekivati. Ako je tako, ne sme se zaboraviti da je u pitanju stranka koja se nije libila pozivanja na svakovrsnu diskriminaciju, (a o mržnji da se i ne govori), naročito onu po etničkom osnovu. Ili je odista u pitanju samo zajednički umetnički poduhvat koji bi (po mom ukusu), s obzirom na do sada iskazana estradna svojstva aktera, valjalo inkriminisati ne baš kao zajednički zločinački poduhvat, ali nekako analogno tome.
Šta je, dakle, ovde bitno? Ako je u pitanju narodno (gradsko) veselje, onda neka ga organizuje grad čijem je stanovništvu namenjeno. Svako će za sebe odlučiti da li da prisustvuje ili da se skloni. A, ako se radi o političkom skupu, onda to treba jasno reći, zato što su tada obaveze i odgovornosti organizatora podvrgnute drukčijim zakonskim pravilima od onih koji važe za organizatore estradnog događaja. Svakako da ima onih kojima se pevanje građanke Ražnatović ne dopada, ali im se dopadaju političke poruke koje ona prenosi ili se smatra da ih prenosi govorom ili pesmom. I obrnuto. Zato bi valjalo da se unapred zna šta je u pitanju, jer od toga zavisi, ili bi morala zavisiti odluka hoće li se događaju prisustvovati. Inače, prezumpcija da onaj ko peva zlo ne misli, ovde više ne važi.