Paštete na buđavom hlebu

Nataša B. Odalović „Samo da se završi drugi krug i da Srbija izabere predsednika, i neću više nikada, evo obećavam ti, nikada popiti tabletu protiv povraćanja, od koje mi se povraća još više“. Ovo mi je dva dana posle rezultata prvog kruga glasanja rekla prijateljica, koju bih, da nije Nataše Gerke, autorke romana „Sve paštete sveta“, smatrala najduhovitijom ili planetarno duhovitom ženom. Ona pomno prati politička zbivanja, ali isključivo, iz kreativno „mazohističkih“ razloga. Čita svu štampu, gleda sve političke emisije, ako se neke vremenski podudaraju na različitim kanalima, mobilisala je polovinu svoje porodice da joj snimaju ono što sama ne „navata“, sluša radijske emisije, čita sve forume, blogove, boktepita čije sve sajtove na netu, i – na kraju pije tablete protiv povraćanja.
Ranije sam joj zamerala, optuživala je za političku bulimiju; sada mi ova njena bizarna pasioniranost odgovara, jer kako sama (iz razloga privatne prirode) ne stižem da pratim sva ova zbivanja, prijateljica mi lepo priredi „dajdžest“ izdanje svega što je zanimljivo i tako uspevam da se obavestim. A šta je fabula storije o drugom krugu, pitam je na kraju u neverici, a ona mi, gutajući pilulu protiv povraćanja dobacuje zajedničku nam omiljenu krilaticu pomenute mi imenjakinje: „Kome je do fabule neka gleda španske serije!“ I tako bez fabule, odvija se drugi krug. Kako li je onda u devetom?
Sve je iskomplikovano, isfolirano, groteskno. A situacija je bila jasna i pre prvog kruga, na šta sam naivno pokušavala da ukažem na ovom mestu, kao da to stvarno svima već tada nije bilo jasno, no ludilo i mahnitanje omiljene su discipline najgorih navijača političkih klubova, zbog čega Srbija decenijama već srlja u propast, a svako malo to srljanje dobija svoje ubrzanje. Dosadno je više i pisati o ovim besprizornim zamešateljima nespojivih supstanci lako zapaljive prirode. I mada je bilo jasno kako će Čeda proći na izborima, kandidovali su ga. Nisam razumela šta se kandiduje Čedom ili ko, osim što će njegovih pet procenata biti minus pet za Tadića. Prijatelj, ldpovac s boračkim stažom, objasnio mi je da ta kandidatura može biti dobra promocija stranke i da je tako treba posmatrati. I dobro, to objašnjenje kao i ponašanje Čedomira Jovanovića tokom kampanje razumela sam nekako. Nisam, pak, razumela one koji ovaj argument nisu koristili, kleli se gde su stigli da su „čedisti“ pljuvali Borisa iz sve snage i veličali prednosti mrskog im Tome Nikolića, „jer je bolje i on da pobedi nego Tadić“. Zašto je tako, nisu objasnili do danas.
Bez navijačke euforije smatrala sam da je bolje da pobedi Tadić, ali mi je smetalo kada oni isti koji tvrde da su za Čedu, a javno dezavuišu Tadića, istovremeno Tomu, koga, ili prostom dedukcijom, ili, najčešće na ponekim „blogovima“ otvoreno podržavaju, istovremeno nazivaju „fašistom“. Ajmo još jednom: zamislite takvu političku opciju koja navodno podržava svog kandidata – zbilja mislim za svu tu rašomonijadu nedužnog – Jovanović Čedu; skupa s takođe im „omrznutim Koštuničinim kandidatom“ Veljom, Tadića satanizuju toliko da ga više ne uspevam ni zamisliti bez rogova, žezla i repa; a latentno i podzemno, dočim, zapravo površno i sračunato jasno pozivaju na zalaganje za pobedu Tome „grobara“ koga su unapredili u „fašistu“. A? Pa da nije malo previše? To je pozicija najgorih, najneiskrenijih, ali najglasnijih medijskih predstavnika LDP, koji svesno ili nesvesno ovim pišu nekrolog, u suštini jednoj hrabroj i čestitoj ideji koja stoji u temelju programa LDP-a, i zarad koje ova mala stranka u svojim redovima ima vrsnih članova, simpatizera i birača. Baljezgarije ovih uništitelja te dobre LDP ideje, kulminira sada pred drugi krug izbora, a njihovo agitpropovanje nema ni fabulu, ni elementarnu logiku, ni zrno odgovornosti. Samo nejasan račun, zavist, pakost.
Smatrala bih sasvim legitimnim stavom da takozvani „čedisti“ javno podrže Tomu i prestanu da ga nazivaju fašistom (što, usput, Nikolić, dopadao nam se ili ne – i nije – i to ne samo po mišljenju 39,99 posto birača u Srbiji, nego takva ocena o Nikoliću nije nikada izrečena ni od najvećih neistomišljenika SRS u svetu. Ako neko ima suprotne dokaze neka ih naravno što pre iznese, jer posle, ako pobedi „fašista“ biće kasno, zar ne?), i javno kažu da je Toma bolje rešenje za Srbiju od Borisa. Još ako bi radikali mogli da uzvrate na ovu ljubav ljubavlju, eto rešenja. A ovako, samo mazanje „svih pašteta sveta“ preko kriške buđavog hleba.