Pazi, hapšenje

Nije poznato da li u opisu radnih zadataka policije stoji da, radeći svoj posao, pogotovo kad ima posla sa visoko pozicioniranim ličnostima, o tome obaveštava ministre u čijem se „ataru“ nepodopština dogodila. Izvesno je da je tako urađeno u slučaju „drumske mafije“, jer je Velimir Ilić obeledanio da je znao da se sprema akcija hapšenja u Putevima Srbije i da ga je policija obavestila da direktor Branko Jocić nije umešan.
Štaviše, Ilić ne samo što zna da su ruke direktora Puteva Srbije čiste, nego je Jociću rekao da će biti problema, da će biti hapšenja, da radi svoj posao normalno, da se ne diže panika, da se ništa ne komentariše i ne pravi pometnja, da se ne meša u posao policije… Zahtevao je i da rukovodstvo firme najnormalnije obavlja tekuće poslove kako se ne bi širila panika među izvođačima i kako niko spolja ne bi primetio da se bilo šta događa u preduzeću.
Velimir Ilić nije suspendovao svog podređenog makar dok istinu, koja će moguće otvoriti još imena i rukavaca, ne potvrdi sud. O odgovornosti koja bi se lepo dala spakovati u ostavku – ni reči, ni dela. Ministar kaže (da se ne bi širila panika), da je „preduzeće sačuvano i da su završeni poslovi na obnovi i izgradnji saobraćajnica koji su bili planirani“. Ako možda i nije tačno da je jedan japanski ministar za saobraćaj podneo ostavku (čak izvršio harakiri) zato što su vozovi nešto kasnili, sigurno je da zbog toga japanska železnica ne bi netragom nestala.
Ilićev, reklo bi se, svojevrsni alibi svom podređenom, ozbiljno urušava jedan detalj. Ministar, naime, kaže: „A ko je od njih koga zvrckao telefonom ne znam. Direktor je možda o akciji policije obavestio svoje saradnike, zaista ne znam“. Stvarno, da li je i ko je koga zvao telefonom? Ko je kome šta dojavio? Ko je imao vremena posle „zvrckanja telefonom“ da zamete poneki trag ili samog sebe? U moru afera gotovo je nezaobilazno da čak ključni akteri nestaju kao da su u zemlju propali, o papirima i da ne govorimo.