Podanici biraju neslobodu

Dr Zoran Stokić Kod nas, pored one većine koja ništa ne čita, postoji jedna manjina koja toliko čita da o pročitanom ne stigne dovoljno da kritički razmišlja. U kolumni Mit i naličje, pogotovo onoj pod naslovom „Državotvorci i čedomorci“, g. N. Samardžić pokazuje da mu je istinski stalo do jedne druge Srbije, ali zbog logike zaključivanja kojom se koristi njegovi konačni učinci su mali. Priznajem „drag mi je Platon ali mi je ipak istina draža“.
Empirijska nauka – oličena u određenom načinu zaključivanja – jeste ono što je, od srednjeg veka naovamo, odigralo presudnu ulogu u konstituisanju zapadnog, građanskog društva. Zato se Zapad toliko i razlikuje od drugih civilizacija. Čak i Grci, koji su stvorili neke elemente naučne mustre zaključivanja, nisu u praksi živeli od nauke. Glavna karakteristika Helena, u odnosu na druge civilizacije, bila je „kultura“ (paideia) koja, međutim, nije bila vezana za naučnu teoriju saznanja, već pre svega za sferu retorike. Naše vizantijsko, otomansko i komunističko nasleđe osujetilo je naše intelektualce u sticanju baš onih elemenata znanja bez kojih ne bi bilo ni zapadnoevropske civilizacije: elemenata epistemologije prirodnih nauka. Ta je epistemologija odavno izašla iz sfere interesovanja isključivo prirodnjaka i postala spiritus movens čitave zapadne kulture i demokratije, zapadnjačkog načina mišljenja!
Nažalost, ni g. Samardžić ne uzima u obzir naše bazne sociološke empirijske činjenice. Neprijatne su, znam, ali stvari, naprosto, stoje tako: mi nemamo demokratsku, već imamo despotsku tradiciju. U institucijama despotske države sede „mali despoti“, kojima je u interesu da očuvaju politički i kulturni status quo. Nikada kroz istoriju nismo imali, pa nemamo ni danas, nešto što bismo mogli nazvati kritičnom masom građana! Samim tim, Samardžićevo često prozivanje „građana“ – šta jesu, a šta nisu učinili – potpuno je u neskladu sa činjenicama, deluje mi potpuno sizifovski!
Umesto što se „obračunavaju“ sa onim čega nema, smatram da bi naši istoričari bili daleko efikasniji kad bi nas podsećali na lako dokazivu činjenicu da je „podanički mentalitet“, kad god je kroz istoriju bio u situaciji da bira između neslobode i slobode, uvek birao ono prvo. Zato nema nikakvog mesta čuđenju našim izbornim rezultatima. Podanici ponavljaju uvek isto – njihov neempirijski način zaključivanja ne dopušta im da izađu iz svog (začaranog) cikličnog vremena! Pogledajmo sledeća dva primera. Kada je Vizantija trebalo da bira između zapadnog puta u otvoreno društvo i osmanskog puta u zatvoreno društvo – šta je izabrala? Zaslepljena antilatinskom strašću, koju je crkva neprestano potpirivala, nije izabrala latinsku tijaru, već se radije priklonila turskom turbanu! Nije li slično sociološko stanje zabeležio još Herodot? Šta su dvojica spartanskih poslanika odgovorila Hidarni, persijskom velikodostojniku, koji ih je savetovao da svoj život nastave da žive u izobilju, pod zaštitom sultana? Rekli su mu: „Hidarno, jednostran je savet što nam ga daješ. Savetuješ nam samo ono što si sam iskusio, ali ti drugo ne poznaješ. Sasvim razumeš šta je biti rob, ali slobodu nisi okusio da li je slatka ili nije!“ Eto, još su antički Grci smatrali da je ipak bolje biti čak i siromašan (ali slobodan) građanin u nekom grčkom gradu, nego biti čak i veliki vezir u despotiji!
A opet, da nisu, možda, podanici osmanskog carstva izabrali Ataturka na nekakvim izborima i tako se jednim potezom otarasili svoje vekovne despotije? Ne! Da bi se pojavio Kemal-paša bilo je potrebno stotinu godina „podzemnog rada“ jednog dela elite iz porodice Osmana, koja je shvatila da će njihov sultanat, ako se ne uhvati u koštac sa izgradnjom građanskog liberalnog i demokratskog duštva po zapadnom modelu, nestati sa istorijske pozornice.