Podsticanje sporova

Sem šačice (opasnih) budala, nijedna iole ozbiljna politička grupa u Srbiji ne izražava javno naklonjenost idejama nacizma i fašizma. Ako je tako, bilo bi logično očekivati da zloslutna akcija novosadskih nacihuligana naiđe na opštu osudu i vlasti i javnosti. Ali nije tako. Na čelo ad hok konstituisanog antifašističkog pokreta građana Novog Sada stavila se Liga socijaldemokrata Vojvodine i njeni koalicioni partneri. Njihovim političkim konkurentima iz drugih stranaka to se, očigledno, nije dopalo. Radikalima i deesesovcima je u centru pažnje pitanje kako sprečiti da ligaši i ostale stranke građanske provenijencije ne uberu, na svom antifašističkom angažmanu, previše političkih poena. U toj međustranačkoj surevnjivosti najbolje su prošli fašisti. Indirektno je iz Narodne i novosadske gradske skupštine poručeno da izgrednici sa ulica Novog Sada i nisu tako opasni i da je antifašistička uzbuna bila nepotrebna. Ispalo je da su za Srbiju najopasnije i najprihvatljivije Čankove metaforične letve, a ne siledžije koje su ranije pesnicama, a sada i kamenicama promovisale svoja ideološka ubeđenja.
Neslaganja među strankama u regularnom političkom i parlamentarnom životu su normalna stvar, što ne znači da baš svakim povodom treba težiti međusobnoj konfrontaciji i javnim svađama. Ovakvim međusobnim odnosima stranke mogu samo da prodube određene probleme. To pokazuje i sve dramatičniji spor među muslimanskim klerom i vernicima u Srbiji i destruktivna uloga stranaka u tom sporu. Muslimanska zajednica u Beogradu i Vojvodini i ona u Sandžaku, po svemu sudeći, nemaju sasvim istovetne stavove o svom identitetu i verovatno će biti potrebno neko vreme da se konstituiše autentična verska organizacija muslimana Srbije. Da ovaj spor eskalira u sukob sa upotrebom fizičke sile uveliko su doprinele stranke svojim beskrupuloznim stavom da je svaki problem, zapravo, dobrodošla prilika da se ocrni politički protivnik i pridobije neki pristalica za sebe. I pre obznanjivanja verskih nesporazuma, politički život u Sandžaku pratio je višak strasti i povremeno nasilje, čak sa ljudskim žrtvama. I prethodni i ovi poslednji sukobi uvek se dešavaju između stranački jasno polarizovanih snaga, uz međusobno optuživanje za primenu nasilja.