Poduhvat za Nobelovu nagradu

Oko kupoprodaje RTB Bor digla se velika prašina. Nepotrebno. Nije uočena ključna stvar. Kupovina RTB Bor od strane Kuproma jeste genijalno dostignuće. Ekonomije, prava, biznisa. Pronalazaštva. Kako niste shvatili: pa Kuprom kupuje RTB Bor – njim samim! Eto, upravo u tome je revolucionarna novina! Kuprom uzima kredit. Za podizanje kredita stavlja u zalog ono čega nema, što tek treba da kupi (kreditom za koji stavlja taj zalog) – RTB Bor!? Kakvo divno kolo, kako korisne nejasnoće… Koliko je samo nazadan bio onaj stari princip iz burdelja „plati pa klati“, tj. „izvrši transfer sredstava, pa onda uđi u posed i raspolaži“. Kako je ova kupoprodaja ozbiljan posao, i nema veze sa burdeljem, stari princip je potpuno neprimjeren. Kuprom će platiti kad proklati. Ta naško-rumunska ekonomsko-pravno-biznismenska genijalnost razriješila je moju davnašnju frustraciju. Naime, ja odavno želim jednu vilu (ne mora dedinjsku), a nemam ni cvancika u džepu. E, ali, ovaj jedinstven, poučan i podsticajan primjer, ova potpuna teoretsko-praktična novina u definisanju kupoprodajnog odnosa, odsad pa nadalje i ubuduće, ukida sve moje muke. Nemam vilu, imaću je! Kupiću je tako što ću je prije kupovine založiti za kredit kojim ću je platiti! Jasno je da će mi to odobriti Ministarstvo za privredu i Agencija za privatizaciju. Onda ću vilu izdavati, a kredit otplaćivati (jer ja sam ispravan građanin!). I – šta imamo? Vila je moja, a u startu nisam imao ni dinara! Ja sam dakle vilu kupio – njom samom!
Tvorce te akcije predlažem za Nobelovu nagradu. Njihov patent je stvarno svjetska izmišljotina.