Pogibeljni bicikli

Koliko znam, praktično, svi fabrički proizvodi koji idu na tržište, podležu nekoj kontroli kvaliteta. Ovo se naročito odnosi na hranu i lekove, jer neodgovarajući kvalitet može da ugrozi zdravlje, pa čak i život. Ali ima, naravno, i drugih proizvoda koji spadaju u kategoriju „rizičnih“, da ih sada ne nabrajam.
U tom smislu postoji i tehnički pregled vozila (jednom godišnje), prilikom njihove registracije, što se radi u ime veće bezbednosti učesnika u saobraćaju. Vozila na kojima se uoči neki nedostatak ne mogu biti registrovana (učestvovati u saobraćaju) dok se nedostatak ne otkloni.
E, sada postavljam pitanje zbog koga sam i „uzeo reč“: Kako je moguće da se danas proizvode bicikli (dakle, saobraćajna sredstva) BEZ UGRAĐENOG SOPSTVENOG OSVETLJENJA? Kako to prolazi kontrolu proizvoda? Šta radi tržišna inspekcija? Dakle, ne radi se o starim i izanđalim biciklima nego o potpuno novim, kakvi se nalaze i u izlozima! Njih, po mraku, voze deca po Tašmajdanu ili Kalemegdanu, ali voze ih i po ulicama i tek svaki deseti od njih ima neko improvizovano svetlo! A što je najgore: njih voze i odrasli, i to po međumesnim putevima, koji su svakako neosvetljeni a što je visokorizično! Svi koji voze kola znaju da je prilikom mimoilaženja sa nekim vozilom (naročito kamionom) – vidljivost smanjena i da u tom trenutku možemo da ne vidimo NEOSVETLJEN bicikl i da se izazove nesreća, pa čak i smrt! A to se, naravno, dešava i desilo se nebrojeno puta. Pa kako je onda moguće da takvi FALIČNI (OPASNI) proizvodi dospeju na tržište? A primetio sam da postoji nekoliko različitih tipova, verovatno i različitih proizvođača, ali zajedničko im je svima – da njihovi bicikli nemaju svetla!!!