Pojedinac se drži za plot, društvo mora za zakone

Rodoljub Šabić Početkom marta objavljena je informacija da je Vlada Srbije prodala Rudarsko-topioničarski basen Bor rumunskoj kompaniji Kuprom. Informacija nije bila iznenađujuća, budući da su zaključenju ugovora o kupoprodaji prethodili pregovori koji su potrajali mesecima. Međutim, ubrzo su se u javnosti pojavile sumnje u pogledu toga da li je sadržina potpisanog ugovora u skladu sa uslovima tendera, a posebno sa rezultatima pregovora koje je kupac vodio sa sindikatom u vezi sa socijalnim programom. Sindikat je od Agencije za privatizaciju i nadležnog ministarstva zatražio da mu se na raspolaganje stavi kopija ugovora. Pokazalo se da taj zahtev predstavlja problem. Sindikat nije dobio kopiju ugovora, radikalizovao je svoj zahtev, pa su njegovi članovi i drugi građani Bora svoje nezadovoljstvo manifestovali i uličnim demonstracijama. Za pomoć sindikat se obratio i povereniku za informacije.
Bez obzira na neke formalne, proceduralne nedostatke u obraćanju sindikata, stvar je podrazumevala obavezu poverenika da reaguje. Ta „neformalna“ reakcija podrazumevala je javno iznošenje stava da je nesporno pravo javnosti da ima sve informacije o ovom poslu, a da je svaki nesporazum s tim u vezi štetan, a i razgovore sa nadležnim ministrom i direktorom Agencije za privatizaciju. Nakon nekih bespotrebnih komplikacija, uključujući i ideju odgovornih da se pravo rudara na slobodan pristup informacijama realizuje „na kašičicu“, odnosno tako što će predstavnici sindikata moći da razgledaju ugovor u prostorijama Agencije za privatizaciju, ali ne i da dobiju kopiju, stvar je ipak okončana na jedini normalan način. Zaposleni su dobili kopiju ugovora.
U vreme dok pišem ovaj tekst postaje gotovo izvesno da Kuprom odustaje od kupovine RTB Bor, pa cela ova stvar mnogo gubi na praktičnom značaju. Ali ne i na principijelnom. Zato, zaboravimo na trenutak i da imamo Zakon o slobodnom pristupu informacijama, i poverenika za informacije i ostanimo striktno na terenu privatizacije. Šta znači odredba čl. 2. Zakona o privatizaciji koja kao jedno od četiri osnovna načela privatizacije predviđa „obezbeđenje javnosti“? Šta znači odredba čl. 41. istog zakona, koja izričito predviđa da se kopija ugovora o privatizaciji na zahtev zaposlenih mora dostaviti? Mogu li se ove odredbe tumačiti ikako drukčije osim u prilog pravu tražioca informacija? Kako je uopšte bio moguć „nesporazum“ oko prava na slobodan pristup informacijama u ovom slučaju?
Mesec dana kasnije, krajem marta objavljena je jedna još važnija informacija. Ona da je Vlada Srbije dodelila koncesiju za autoput Horgoš – Požega konzorcijumu FCC i Alpine. Sticajem okolnosti i u vezi sa ugovorom kojim je uređen ovaj posao otvorio se problem oko ostvarivanja prava na slobodan pristup informacijama od javnog značaja.
Predstavnici najviših organa vlasti u AP Vojvodini zatražili su od nadležnih kopiju Ugovora o koncesiji. Pokazalo se da i ovaj zahtev predstavlja problem. Nadležno ministarstvo nije dalo traženu kopiju, pa će predsednik Skupštine Vojvodine, kao što je najavio, verovatno tražiti zaštitu prava od poverenika za informacije. Ako tako bude, poverenik će biti obavezan da postupa u skladu sa Zakonom o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja. A do tada, i u vezi s ovim slučajem mogli bismo apstrahovati da imamo ovaj zakon i poverenika za informacije, ostati striktno na terenu koncesija i podsetiti se na neke odredbe Zakona o koncesijama.
Prema tom zakonu odluku o dodeli koncesije Vlada donosi na osnovu izveštaja tenderske komisije (koju formira nadležno ministarstvo) o sprovedenom javnom tenderu sa obrazloženim predlogom o izboru ponuđača i najbolje ponude. Članom 16. istog zakona izričito je predviđeno da se, ako se predmet koncesije nalazi na teritoriji AP, ovaj izveštaj dostavlja i nadležnom organu Autonomne pokrajine na mišljenje, a članom 17. predviđeno je da u ovakvom slučaju Vlada donosi odluku o dodeli koncesije u roku od 30 dana od dana kada izvršni organ Autonomne pokrajine dostavi mišljenje. Predviđeno je i to da je izvršni organ AP dužan da mišljenje dostavi u roku od 30 dana od dana kada mu bude zatraženo, znači od dana prijema izveštaja tenderske komisije. U slučaju da ga u tom roku ne dostavi, Vlada donosi odluku i bez njegovog mišljenja.
Zakonodavac se, dakle, u vezi sa koncesijama čiji se predmet nalazi na teritoriji AP, između više mogućih oblika opredelio za jedan specifičan oblik donošenja odluke o koncesiji. U upravnom pravu to se zove „donošenje akta uz prethodno pribavljeno mišljenje“. To je postupak u kome učestvuju dva organa, ali za razliku od „donošenja akta na osnovu saglasnosti“, u ovom slučaju organ koji donosi odluku nije vezan mišljenjem organa koji ga daje. Bez obzira na to, nesporno je da je dužan da ga traži, da ga ceni i da konkretne prigovore iz mišljenja ispita u skladu sa njihovim značajem. Ako propusti da to uradi, čini bitnu povredu postupka i rizikuje sve konsekvence koje iz toga proizilaze.
Izveštaj tenderske komisije nije nikad dostavljen organima AP. Ipak, ostavimo po strani pitanje propusta u postupku i potražimo odgovor na jedno drugo pitanje. Ako je nesporno da je neko imao pravo da bude učesnik u zaključenju jednog pravnog posla, može li biti sporno da ima pravo na pristup svim informacijama koje se na taj posao odnose?
Famozna sentenca koju, s razlogom ili bez njega, pripisuju Josipu Brozu, kaže – „nemojte se držati zakona kao pijan plota“. Ona je, sa idejom da se bude duhovit, kritičan, ciničan, ironičan ili ne znam šta već, toliko puta ponovljena da je postalo otužno ponovno je čuti. Još je otužnije kad aktuelni događaji asociraju baš na nju. Ali samo njeno spominjanje je prilika da se podsetimo na nešto što bi trebalo biti nesporno. Kad je korak nesiguran, staza klizava, a snaga nevelika da bi se stiglo do cilja – bitno je imati nešto za šta se može pridržati. Pojedinac može za plot, a tranziciono društvo mora za zakone koje donosi. I to najčvršće što može.