Pola veka od Šestodnevnog rata

Sam rat je pokrenut preventivnim napadom Izraela na egipatske vazduhoplovne snage kao odgovor na odluku Egipta da izbaci mirovne snage UN iz Gaze i sa Sinajskog poluostrva i zatvori Tiranski moreuz za izraelske brodove. Izrael je napao prvi, ali je većina posmatrača smatrala to što je uradio legitimnim činom samoodbrane od sigurne opasnosti.

Izrael nije nameravao da se bori na više od jednog fronta, ali se rat brzo proširio kada su u sukob na egipatskoj strani ušli i Jordan i Sirija. Bila je to skupa odluka za arapske zemlje. Nakon samo šest dana borbe Izrael je kontrolisao Sinajsko poluostrvo i Pojas Gaze, Golansku visoravan, Zapadnu obalu i ceo Jerusalim. Novi Izrael je bio više od tri puta veći od starog. Događaj je čudno podsećao na Postanje – nakon šest dana intenzivnih napora usledio je dan odmora, u ovom slučaju potpisivanje sporazuma o prekidu vatre.

Nefer borba i njen ishod stavili su tačku na uverenje (za neke i san) da Izrael može biti eliminisan. Pobeda iz 1967. učinila je Izrael trajnim na način na koji to nisu učinili ratovi 1948. i 1956. Nova država je konačno dobila stepen strateške dubine. Većina arapskih lidera su došli do toga da su svoje strateške ciljeve preusmerili sa nestanka Izraela na povratak na granice od pre rata 1967.
Šestodnevni rat, međutim, nije doveo do mira, čak ni delimičnog. To će morati da sačeka do rata oktobra 1973, kojim je postavljena scena za ono što je postao Ugovor iz Kemp Dejvida i mirovni sporazum Izraela i Egipta. Arapska strana se iz tog posledičnog sukoba iznedrila sa obnovljenim dostojanstvom; Izraelci su se sa svoje strane iznedrili poniženi. Tu je jedna dragocena lekcija – odlučujući vojni ishodi ne moraju da dovedu do odlučujućih političkih rezultata, još manje do mira.
Rat 1967. je, međutim, doveo do diplomatije, u ovom slučaju do Rezolucije 242 Saveta bezbednosti UN. Rezolucijom koja je odobrena u novembru 1967. od Izraela je zahtevano da se povuče s teritorija koje su okupirane u nedavnom konfliktu – ali je i podržano pravo Izraela da živi u okviru bezbednih i priznatih granica. Rezolucija je bila klasičan slučaj kreativne dvosmislenosti. Različiti ljudi su je interpretirali tako da znači različite stvari. To može da olakša usvajanje rezolucije, ali i da oteža delovanje u skladu s njom.

Zato malo iznenađuje to što još uvek nema mira između Izraelaca i Palestinaca uprkos bezbrojnim poduhvatima SAD, EU i njenih članica, UN i samih sukobljenih strana. Doduše, Rezolucija 242 se ne može kriviti za ovakvo stanje stvari. Mir dolazi tek kada sukob postane zreo za rešenje, što se događa kada lideri hoće i mogu da prihvate kompromis. Ako toga nema, to se ne može kompenzirati dobronamernim diplomatskim naporima autsajdera.

Ali, svejedno, rat iz 1967. ima ogromne posledice. Palestinci su zadobili identitet i međunarodni značaj koji ih je uglavnom zaobilazio kada je većina živela pod vladavinom Egipćana i Jordanaca. Ono što Palestinci nisu mogli da postignu jeste konsenzus između sebe kada je reč o tome da li prihvatiti Izrael i ako to učine, čega da se odreknu da bi imali sopstvenu državu.

Izraelci su mogli da postignu saglasnost u vezi s nekim stvarima. Većina je podržala povratak Sinaja Egiptu. Razne vlade su bile spremne da vrate Golansku visoravan Siriji pod uslovima koji nikada nisu ispunjeni. Izrael se jednostrano povukao iz Gaze i potpisao mir s Jordanom. Takođe je postojala široka saglasnost da Jerusalim ostane jedinstven i u rukama Izraelaca.

Ali saglasnost je prestajala kada se dođe do Zapadne obale. Za neke Izraelce ta teritorija je predstavljala sredstvo za postizanje cilja, teritorija koja treba da se razmeni za bezbedan mir sa odgovornom palestinskom državom. Za druge ona je bila sama po sebi cilj, teritorija koju treba naseliti i zadržati.

To ne ukazuje na potpuno odsustvo diplomatskog napretka od 1967. Mnogi Izraelci i Palestinci su prihvatili realnost postojanja jednih i drugih i potrebe za podelom teritorije na dve države. Ali dve strane za sada nisu spremne da reše ono što ih razdvaja. Obe strane su platile i plaćaju cenu te mrtve tačke.

Pored fizičkih i ekonomskih gubitaka, Palestincima i dalje nedostaje sopstvena država i kontrola nad sopstvenim životima. Cilju Izraela da bude trajno jevrejska, demokratska, bezbedna i prosperitetna država preti bezgranična okupacija i promenljive demografske realnosti.

U međuvremenu, region i svet su nastavili dalje, i više ih brine Rusija ili Kina ili Severna Koreja. I čak i kada bi postojao mir između Izraelaca i Palestinaca, to ne bi donelo mir Siriji, Iraku, Jemenu ili Libiji. Pedeset godina nakon Šestodnevnog rata odsustvo mira između Izraelaca i Palestinaca deo je nesavršenog statusa kvo koji su mnogi na kraju prihvatili i očekivali.

Autor je predsednik američkog Saveta za spoljne odnose