Politička ezoterija

Zoran Hamović Moguće je da baš ništa ne razumem, ali se ne osećam prijatno živeći u zemlji u kojoj se stranke otimaju oko mesta ministarstava sile, a ne recimo nauke, kulture i prosvete. Utoliko pre što svi, makar deklarativno, usvajaju misao da se sve najbolje brani kad postoji. Sila dolazi uvek kad pamet abdicira i kad je već kasno, kad ono što se brani više supstancijalno ne postoji, već samo konzervirana ideja o njegovom postojanju. Dakle posledice su jasne kad oružje dolazi kao zakasnela odbrana iščezlog suštastva. Ili kako bi to vojni doktrinari rekli rat je (samo) oružani nastavak politike i krah diplomatije.
Pregovaranje i dogovaranje među strankama oko sastava vlade, kako je javnosti makar predočavano, mesecima je trajalo najviše zbog raspodele mesta u ministarstvima policije i vojske. Načelno poruku shvatam da su nam neophodni dobri čuvari demokratije, istine i slobode, ali da je viđenje stranaka, oličeno u nosiocima ministarske funkcije, različito.
Slažem se sa onima koji će se osmehnuti mojoj naivnosti i prihvatiću jednostvnu i jasnu činjenicu da nema kulture i prosvete ukoliko u državi nema reda. Sasvim tako. Ali bojim se da se ne nastavi dosadašnja praksa i ministarstva sile ostanu i dalje glavni agregati i zaštitinici nereda. Baveći se sobom i jureći neprekidno sopstveni rep, demokratski etiketirana vlast je ispustila svoju glavnu funkciju – da proizvodi red i poverenje u institucije reda, da proizvede uslove u kojima ne pobeđuje pravda već se sa njom živi. Ne kažem da je to bilo lako i jednostavno, ali ne želim da zaboravimo kud smo krenuli. Državu u demokratskom društvu zamišljam, onako kao mali Perica, kako proizvodi red na nevidljiv i nečujan način, za preduzeća koja tad mogu da proizvode dobra koja se svugde rado gledaju i daleko čuju. Što je više takvih dobara, manje je potrebno odbrane, manje se energije pretvara u silu. Čeznem za onim obećanim, dosadnim društvom, u kojem policajci i vojnici čitaju knjige. Ne zato što ih je strani zavojevač razoružao i što su kapitulirali, već zato što nemaju posla i što se spontano pridružuju onima kojima je planeta otadžbina.
U simboličkom smislu, svi se možemo, u različitim oblicima manje ili više prinudnog kolektivizovanja, naći u situaciji vojnika – doslednog sledbenika i branioca ideje kojom sebe kolektiv isključuje ili izdvaja od okruženja. Nesloboda onih koji se isključuju sastoji se od zamora u idejnom nadmetanju, socijalne nedoraslosti, sumnje u dijalog i odustajanju od proizvodnje progresa. Pošto je progres merljiv, imali smo do sada priliku da vidimo kako vodeće političke elite uglavnom bivaju orijentisane na brzo stvaranje i održavanje individualno stečenih privilegija. Suočavanje sa rezultatima na tržištu ideja i robe primoravalo ih je da traže politička rešenja koja ne doprinose progresu, već da konzerviraju i brane stečene pozicije. Izgrađivali su monopole, neefikasno upravljali postavljajući nekompetentne ljude na rukovodeća mesta u javnoj upravi, tolerisali i učestvovali u korupciji i umesto slika poželjne budućnosti, utemeljene na razvoju raspoloživog, raskućili što se moglo te proizvodili pojačane slike poželjnije prošlosti.
Nadajući se da je medijska borba za raspored sile završena i da je to bilo samo političko trgovanje, voleo bih da vidim rezultate usklađenog rada vlade, koja se više može posvetiti proizvodnji vrednosti namenjene otvaranju i ubrzavanju regionalne i međunarodne komunikacije. Iako je kultura skrajnuta i u javnost dopirala kao sektor o kome se nije mnogo pregovaralo niti su se stranke otimale o to mesto, neophodno je podsetiti da su mnoge demokratske zemlje kulturni potrencijal veoma dobro iskoristile i koriste u svom razvoju i da su međunarodne veze jačale i svoj politički uticaj oblikovale upravo intenziviranjem kulturne komunikacije.
Pametno ulaganje u kulturu stvara nova radna mesta, unapređuje turizam, podstiče ugled zajednice i menja postojeću sliku i iznutra i spolja, u sklad dovodi nasleđe i aktuelno stvaralaštvo, oblikuje vrednosni sistem, razvija motivaciju i društvenu solidarnost i podstiče potrebu da se ambijent menja i usklađuje s potrebama onih koji ne žele da odu već da odlaze i onih koji žele da dolaze.
Kad bih se ja nešto pitao, ministrstva naše sile bila bi, pa znate već …