Politička i pravna logika

Mr Vladimir Todorić Pred Međunarodnim sudom pravde 26. februara 2007. godine biće stavljena tačka na četrnaest godina dug spor po tužbi Bosne i Hercegovine protiv tadašnje Savezne Republike Jugoslavije za kršenje odredaba Konvencije o genocidu. Tužba je dosta široko postavljena kako bi mogla da obuhvati direktnu umešanost SRJ u akte genocida, od kojih je najbitniji masakr u Srebrenici, ali i odgovornost Beograda za prevenciju i nesprečavanje genocida i za neprocesuiranje osoba optuženih za genocid, odnosno njihovo neisporučivanje Međunarodnom tribunalu u Hagu. U vreme podnošenja tužbe 1993. godine, SRJ je bila suspendovana iz UN, čime se može činiti suvislim pitanje da li smo kao nečlanica UN bili obavezani njenim konvencijama. Međutim, u to vreme naša država je smatrala da je nepravedno izopštena iz UN i iz petnih žila se trudila da pokaže kako i dalje poštuje sva prava i obaveze koji slede iz članstva. Ona je, tako, prihvatila nadležnost Međunarodnog suda pravde ulazeći u raspravu po tužbi BIH, ali i podnoseći protivtužbu protiv BIH 1997. Voz za ispitivanje nadležnosti suda je odavno prošao i stvar se nije mogla vratiti na početak kada je pravni tim SRJ/SCG/Srbije podneo takav zahtev.
Da bismo dali smisao ovom ispitivanju nadležnosti, moramo to staviti u kontekst sa našom tužbom za genocid protiv država NATO-a, koju je demokratska vlast nasledila od Miloševića. Može se reći da je naš pravni tim te poteze učinio zbog kupovine vremena, u nadi da će doći do vansudskog, tj. diplomatskog rešenja spora, jer je unapred znao da je spor po našoj tužbi protiv zemalja NATO-a za genocid u suštini irelevantan. Koliko je ta tužba, podneta 1999, bila „ingeniozan“ potez, pokazuje i pokušaj ministra Vuka Draškovića i Radoslava Stojanovića, šefa pravnog tima SCG/Srbije, da 2004. povuku ovu tužbu, ali im pravnici i legalisti iz DSS i SRS nisu to dopustili kada se o tome raspravljalo u Skupštini Srbije.
Od ovog spora se moralo odustati odmah posle demokratskih promena 2000. Tužba protiv NATO je na kraju pretrpela neuspeh i pokušaj da se njeno odbijanje ispostavi kao prepreka da taj isti sud odlučuje o tužbi BIH je u međunarodnoj pravnoj literaturi naišla na rezignaciju i blagi podsmeh. To je bilo iz razloga što nije bila zasnovana na pravnoj logici, već na političkim očekivanjima da će se u pozajmljenom vremenu BIH uspeti nagovoriti na odustajanje od tužbe. Čak i da se paralela između aktivne i pasivne legitimacije mogla povući, ostaje činjenica da smo prihvatili nadležnost Međunarodnog suda pravde od 1993. do 2001. Razmišljanje ministra Draškovića je možda na neki način i bilo ispravno: ne možemo tužiti zemlje EU i SAD za genocid ako želimo ići u evroatlantske integracije. Tome treba dodati i nadanje da bi navedene zemlje, ukoliko bi ih mi odobrovoljili oproštajem, mogle učiniti pritisak na BIH da odustane od tužbe. Sada se ne može reći da li je to bilo pametno razmišljanje, ali se stiče utisak logički nepotpuno zasnovane odbrane, koja se posle 2000. najviše bazirala na raspravu oko nadležnosti a ne na spor, u čemu je unapred bila osuđena na neuspeh.
Međutim, sve gorenavedeno je u suštini sporedno i predstavlja skretanje pažnje javnosti sa najbitnijeg. Ono što bi trebalo da bude u fokusu naše javne rasprave jeste to da li se genocid, zločin nad zločinima, desio u Bosni i Hercegovini, i kolika je odgovornost naše države, kako god se ona zvala, u skladu sa važećim međunarodnim pravom. Akt genocida se desio u Srebrenici, i to je potvrđeno presudama u slučaju Krstić i Blagojević & Jokić od strane Haškog tribunala, dok ovaj sud nije prihvatio da neke druge zločine nazove genocidom. Srebrenica bi se mogla klasifikovati kao zločin protiv čovečnosti i da nije bila praćena planom o proterivanju celokupnog muslimanskog stanovništva, koji je zahvaljujući samoljubivosti počinilaca zločina i ostao zabeležen na video snimku.
Nastavlja se