Politička volja

Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja predložiće izmene i dopune Zakona o privatizaciji kojima, najkraće rečeno, treba da se spreči pranje prljavog novca kroz privatizaciju. Ako to već nije sprečeno prilikom dosadašnjih privatizacija, prljavim novcem neće moći da se kupi oko hiljadu preostalih neprivatizovanih firmi u Srbiji. Nadležni ministar izričito je naglasio da sada postoji apsolutna podrška u Vladi da se prljavom kapitalu postavi zakonska brana u procesu privatizacije, ali je rekao i to da – koliko on zna – Ustav ne omogućava retroaktivnu primenu novih odredbi na ranije obavljene privatizacije; te, već privatizovane firme zakonskim izmenama podvešće se pod kontrolu poslovanja i ispunjavanja ugovorenih obaveza. Već sutradan po ovoj najavi javili su se i komentari stručnjaka raznih profila. Jedni kažu: „Bolje ikad, nego nikad!“ Neki pravni eksperti opet kažu da i od osobe koja je već postala vlasnik preduzeća može da se u krivičnom, parničnom ili poreskom postupku zatraži da dokaže kako je stekla imovinu. Tim povodom ja se ovde neću baviti reminiscencijama o tome koliko je po Ustavu zaista moguće podvrći reviziji privatizacije obavljene tokom proteklih godina, vratiću se na argument kojim sam od početka osporavao ekonomsku opravdanost famoznog zakona o porezu na ekstraprofit a koji je validan i u ovom slučaju: retroaktivnost, odnosno ponovno otvaranje jednom zatvorenih dosijea odbija i dobre investitore – oni će računati na mogućnost da će u budućnosti promena odnosa političkih snaga ugroziti njihovu imovinu i poslovanje, neće verovati u stabilnost uslova u kojima su započeli svoje poslovanje ovde. Najavljena mera je dobra, poštena i neophodna s obzirom na naše ambicije u pogledu uključivanja u evropske integracije. Istina je i to da je šteta što nije doneta mnogo ranije, pa će se sada odnositi pretežno na preostala društvena preduzeća za koja će se ionako teško naći kupci. Svojevremeno sam u javnosti uporno ponavljao da koncepcija sa porezom na ekstraprofit nije dobra iz dva razloga: prvo, vlasnik „prljavog“ kapitala plaćanjem razrezanog poreza na neki način legalizuje taj kapital; drugo, novi investitori iz toga mogu izvući poruku da neka nova, buduća vlast može potražiti dopunske budžetske izvore tako što će današnje uslove retroaktivno proglasiti posebno povoljnim upravo za one koji budu profitabilni.
Zbog toga su najavljene mere dobrodošle upravo ovakve kakve su najavljene. Pri tome se za mene ne postavlja toliko pitanje sposobnosti institucija da ih sprovedu, koliko političke volje da budu do kraja sprovedene. Možda je neukusno citirati sam sebe, ali ne mogu da odolim: na samom početku 2006. godine, na ovom mestu, napisao sam sledeće: „Karić je i pre pet godina radio kako radi danas, ali je tada platio indulgenciju (u vidu poreza na ekstraprofit) pa su mu gresi oprošteni. U međuvremenu se promenio papa a počela je da se osipa i vladina većina u parlamentu na način na koji se osipa, pa indulgencija više ne važi, za grehe sada mora da usledi kazna“. U međuvremenu, svi smo shvatili šta se zbilo. „Indulgencijom“ se otkupljuju gresi iz prošlosti, ali ne i budući gresi. U ovom slučaju, pokušaj da se po svaku cenu uđe u politički vrh, da se postane konkurencija najjačima u njemu, uslovio je i aktiviranje „starih grehova“ i oduzeto mu je sve za šta je mislio da je uspešno legalizovano. Kako došlo – tako i otišlo!
Ako je težište političke volje – za razliku od ondašnje koja je kratkoročnu potrebu za ulivanjem kapitala u privredne tokove pretpostavljala legalnosti poslovanja kao dugoročnom interesu – sada zaista prebačeno na ovaj potonji interes, tom interesu će se prilagoditi i nadležne institucije.