Ponovo u nacionalnom stroju

Nikola Samardžić Da li u Srbiji ima smisla živeti? Da li je tragedija napustiti je, bilo kojim putem, ako je potrebno i odlaskom sa ovog sveta? Da li opšti neuspeh u nastojanjima da se ona uljudi i istinski preobrazi osporava suštinu života koji je uzaludan ukoliko nije ispunjen nekim važnim poslanjem. Svrhom koja prevazilazi neposredne odjeke, osećanja i potrebe samo jednog političkog naraštaja ili samo jednog staleža? Da li život, sam po sebi, odbacuju na stranu svi apsurdi koji, u lavirintu zabluda, laži, neznanja i neslobode, čine da se ospori potreba ovdašnje zajednice, kao celine, da zadrži jasno pravolinijsko kretanje?
Borka Pavićević je pre nedelju dana najavila da bi 3. februar trebalo tumačiti u svetlosti potrebe da se odbrani 5. oktobar. Na njen poziv većina je zaista odgovorila, ali je sistem vrednosti na koji Borka uporno i hrabro podseća ostao u nekom izgubljenom ili nepostojećem prostoru. Lažni car Šćepan Mali nije bio najgori od crnogorskih vladara, ali se krivo predstavljao, urezavši se u genom tradicionalnog mentaliteta koji ne dopušta pristup, u osnovnu viziju i odlučivanje, složenim i autentičnim ličnostima, niti idejama koje prevazilaze sopstveno vreme, tegobni, sporomisleći, nekad i tupavi prosek, i, samu po sebi, društvenu osnovicu.
Bilo je tako očigledno da predsednički kandidati, koji su poneli po neverovatnih dva miliona i nekoliko stotina hiljada glasova, nemaju dobre namere, da nisu iskreni, da se lažno zaklinju na budućnost, a o prošlosti krivo. Jedan se lažno predstavljao, tvrdeći da on, ili njegove ideje, svejedno, nisu ubijali, i da to ne bi ponovo činili. Lagao je dok je prikrivao da je budućnost Srbije, za njega, u perspektivi postsovjetskog koncentracionog logora. Nije se usudio da svoje shvatanje promena veže za nasilnu redistribuciju koja će jednokratno nagraditi one koji su u tranziciji loše prošli, a pre svega su uvereni da su mogli, i zaslužili, više i bolje. Na naizgled drugoj strani, pobednik je blatio takmaca s kojim je zajedničkim odlukama, u protekle četiri godine, zatvorio, centralizovao, šovinizovao i putinizovao Srbiju. Nudio obećanja koja su u suprotnosti s celinom puta koji je prešao, i sa stvarnim odnosom snaga u vladi koja je idejni klub novog talibanskog nacional-boljševizma i izvršni komitet tranzicionih predatora. I nikad se nije osvrnuo na svakodnevicu koju je s partnerima smišljeno i neposredno trovao primitizmom koji Srbiju vraća u njenu sramnu nedavnu prošlost.
Umesto denacifikacije, zajednička Srbija Tadića i Nikolića ponovo maršira u nacionalnom stroju, dok novi i stari nacisti ispisuju stranice dnevne štampe i političkih pseudoanaliza, i kontaminiraju našu kulturu. Umesto demilitarizacije, Srbiji su navukli uniformu Varšavskog pakta. Umesto denacionalizacije, u pljačku je uvučena i ruska država. Umesto decentralizacije, etatizacija je obnovljena kao zakonski okvir neslobode.
Manje zlo je još uvek zlo. Umesto odbrane 5. oktobra, Srbija je izabrala samo veštačko disanje. Ako je mogla i gore, to nije nikakva uteha. Ako je i uteha, ona je žalostan izbor.
Ne postoji više potreba da se stvarnost pegla i banalizuje po modelu praznih govora i dilema poput one, da li je politička šetnja Beogradom srpska ili građanska. Nije izvesno da iza kampanje, svedene na potcenjivanje zdravog razuma i sposobnosti da se pamti i promišlja, stoji namera, koja uključuje sposobnost da se evropeizacija Srbije, koju predsednik obećava, izvede mutacijom njene politike i kulture, koja je, možda, alternativa.
U britansko-italijanskom filmu Mikelanđela Antonionija Blowup (1966), koji je nadahnut kratkom pričom Hulija Kortasara, profesionalni fotograf, ogrezao u stilizovanoj dekadenciji, snimao je ljubavnike u parku, da bi ga žena čiju je aferu razotkrio, pronašla u njegovom studiju, kako bi dobila film i uništila ga (Vanesa Redgrejv). Njeno navaljivanje navelo je fotografa da krene da uveličava filmove, na kojima je slučajno otkrio ljudsko telo, time i zločin koji je u parku počinjen.
Uvećanjem političke Srbije, ponovo se otkriva 12. mart koji je ostao bez razrešenja, koje je logično i moralno. Uvećanjem protekluih izbora, i njihove suštine, otkriva se, kao u zasedi, i lik premijera Koštunice.