Poslednji apostol Vojvodine

Na pravoslavne Zadušnice, 10. februara 2007. godine, istoričar i kustos Gradskog muzeja Bogoljub Savin obišao je na novosadskom Uspenskom groblju mesto gde je sahranjen srpski, vojvođanski i građanski velikan – Vasa Stajić (1878-1947). Tačno šezdeset godina nakon smrti. I šezdeset koraka od zajedničke grobnice dva čoveka koja će obeležiti njegov celi politički život. Primetivši da je jedno slovo imena na crnom kamenu otpalo, a da je grob zarastao u korov, ostavio je Savin skromnu napojnicu pogrebnom radniku da se pobrine oko trave, kada već nikog drugog do sada nije bilo da vodi računa o tome.
Nimalo slučajno, Vasa Stajić je podelio sudbinu zaboravljene i unižene Vojvodine. Današnja novosadska vlast, kao i pokrajinska, a naročito državna, ne želi da se podseća na Vasinu Vojvodinu, na onu slavnu, državotvornu Vojvodinu koju je on otkrivao i proučavao u prašnjavim arhivima, na evropsku Vojvodinu („Švajca na istoku“) o kojoj je podučavao svoje đake, na Vojvodinu koja je za srpski narod, kako ju je sam nazvao (sa Mladenom Leskovcem u jednoj beogradskoj radijskoj emisiji, a uoči ulaska mađarskog fašizma 1940. godine), – „Ararat srpskog naroda“ još od četrnaestog veka, na Vojvodinu za koju je robovao u tuđinskim kaznionama, pa zadobio jektiku, na slobodarsku Vojvodinu u kojoj se, na kraju ugasio. A i Matica srpska morala se toga dana setiti svoga nekadašnjeg predsednika. Ali, ko u Matici? Zar oni koji su, koliko juče, zloupotrebili Stajićevog političkog oca – Svetozara Miletića? Oni koji danas od radikalskog Jaše (Tomića) ne vide socijaldemokratskog Vasu?
Vasina tragična krivica, bila je, a i danas je to: modernost. Vasa Stajić se borio, agitovao, školovao učenike od Senja i Pakraca do Pljevalja, predavao, izdavao od Pešte do Pančeva, a nadasve želeo „Novog Srbina“. Onog novog čoveka koga bi „kroz život vodila dva čovekoljubiva duha – brat naš Razum i sestra Pamet“. Onoga koji bi se naslonio na Dositeja, Mušickog, Steriju, Tihomira Ostojića i Miletu Jakšića. U momentu kada mu se učinilo da je uspeo i da će jedno novo, veliko vreme doći za sve južnoslovenske narode, kralj Aleksandar („ujedinitelj“) mu nije mogao oprostiti republikanizam, uprkos dojučerašnje optužnice na „segedinskom“ procesu (1915), od upravo pobeđene Austrougarske, da je Vasa Stajić „…najaktivniji predstavnik onog neprijateljskog nastojanja koje ide za tim da se jedinstvo Dvojne Monarhije razbije i da se Hrvatska, Bosna i Vojvodina nasilnim merama otcepe od Monarhije i ujedine sa Srbijom.“ Drugi mu nisu mogli oprostiti njegovu najjaču strast: da govori istinu. A govorio ju je: u Zagrebu – u Narodnom vijeću, i u Parizu, na mirovnoj konferenciji, govorio ju je opet nakon formiranja Kraljevine SHS, dok su mu pripadnici fašističkih omladinskih falangi razbijali prozore i lajali u ime svojih provincijskih gospodara. Govorio je, naposletku, istinu da su sve nedaće Vojvodine naša, vojvođanska krivica. Milan Grol (1938.) mogao je samo da konstatuje: „Preovladala su, međutim, druga mišljenja i drugi programi o Vojvodini, i drugi forumi za rešavanje. Vasi Stajiću odrečene su kompetencije i uskraćena reč o Vojvodini – koja je bila jedina strasna ideja njegovog života. Bolan paradoks sudbine, ali poučan. I može biti čak koristan u situaciji koju danas preživljava Vojvodina. Jer može ubrzati osvešćivanje duhova, za koje je poslednji čas.“
I sada je poslednji čas. Ponovo jurišni batinaši razbijaju Novi Sad, uleću u pozorišta i prebijaju neistomišljenike. Vojvodina je svedena na sedam odsto republičkog budžeta. Njena elita je dekadentna, a dalekim horizontima vlada pustoš. Potpuno svesni da nikako nije dovoljno da nas u Novom Sadu na Vasu Stajića podseća jedna romantična ulica u centru grada i jedna osnovna škola, donosimo odluku da se od danas, pa do 10. februara 2008. godine, kada se navršava 130 godina od rođenja Vase Stajića, posvetimo obeležavanju te godišnjice, nizom manifestacija, u kojima ćemo osvetliti ime i život „poslednjeg apostola Vojvodine“. Tako ćemo odužiti dug ove vojvođanske generacije, objavljujući da se ona seća i da živi život dostojan Vasine vizije da „suprotstavi kulturnu misao antikulturnoj“, sa namerom da se obrisi budućeg spomenika ovom velikanu nazru tamo, gde je održao govor 1944. godine, na mestu stare zgrade Matice srpske, sa istog mesta gde će tri godine kasnije biti otpraćen na zasluženi odmor u večnosti.