Postizborna blokada

Kada se videlo da će doći do vremenskog poklapanja izbora u Srbiji i završetka Ahtiserijevog plana za Kosovo, ovdašnji patriotski krugovi bili su skloni da u tome vide još jednu nekorektnost sveta prema Srbiji. Navodno, dok Beograd bude zabavljen formiranjem nove skupštine i vlade, svet će očas posla proglasiti nezavisnost Kosova, a Srbija neće biti u punom institucionalnom kapacitetu da bi mogla da se odupre ovom naumu međunarodne diplomatske mašinerije.
Kako vidimo, Ahtisarijev plan nije brzopotezno prošao kroz Savet bezbednosti. Kakva-takva mogućnost za nastavak diplomatsko-političke igre oko Kosova i dalje postoji. Srbija je imala dovoljno vremena da sredi svoje postizborne redove i da sa najjačim timom uđe u finiš te igre. Ali, avaj, ni Kosovo, kao ni drugi realni problemi koji se tiču građana, nisu bili dovoljan razlog da se stranačke elite za tri meseca dogovore o novoj vladi, čak ni o konstituisanju skupštine. Zašto ti dogovori tako teško idu? Prizemniji nivo objašnjenja bio bi da je svima stalo do vlastitih pozicija i onoga što ide uz njih. Vlast je, naravno, sama po sebi dovoljno velik mamac za one koji se opredele za politički zanat, mada – ruku na srce – ni od statusa opozicionara ne živi se loše, kad se jednom uđe u svet velike politike. Dakle, nije samo želja velikog broja pretendenata da zasednu u ministarske i druge vlastodržačke fotelje razlog ozbiljne postizborne blokade. Srbija ima suštinski problem da utvrdi šta je njena stvarna politička volja. Optimisti vole da kažu da demokratski blok ima većinu u Skupštini, misleći pri tom na sve one koji nisu radikali i socijalisti. Bliže je istini da na političkoj sceni Srbije, pa i u parlamentu, postoje tri podjednako udaljene grupacije – građanska, narodnjačka i nacionalistička. Bilo koje dve čine statističku većinu, ali su i razlike između bilo koje dve prevelike da bi od statističke postali parlamentarna većina.