Potkopavanje Himalaja

Zoran Hamović Ne znam zašto ali tako je bilo. Izvesni profesor našeg ovdašnjeg jezikoslovnog fakulteta, ni mlad ni star, ni prijatan ni neprijatan, ali dovoljno samouveren, imao je nedavno nastup otkrivanja svog mišljenja u kome je istakao dve vrlo interesantne stvari. Smatra, naime, on da su izdavači obični trgovci i da je svaka kupoprodajna podvala zdrava. Pošto su, konta on u sebi, oni koji sklapaju knjige i sami pijačari, treba ih potkradati kad i gde god se može. Ako su spremni da trče tu i takvu trku, nek trče, a ako ne mogu – sami su krivi, veli on.
Dakle, to što njegove istomisleće kolege i studenti neke od tih izdavača uništavaju fotokopirajući im izdanja imamo smatrati samo delom surovog maratona u borbi za opstanak. O razlozima mirenja sa takvom stvarnošću govorio je samouvereno s nadmoćnim osećanjem donosioca poslednje istine. Ružne reči koje je čuo – kao što su država, zakon, intelektualna svojina, profesija – cinično i podsmešljivo je povezao idealizmom koji oduvek vlada, ali samo na glasovitom ostrvu Tomasa Mora.
I kad sam se malo poizdaljio i razmislio, shvatio sam da je naš učenjak u pravu. Preznojio sam se od sreće kad sam se prisetio da je on svojoj tezi dodao i to da smo svi mi roba na prodaju. Uvideo sam da nam nema mrdanja od robovlasničkog doba, a i da nema bolje uređenog društva od kupleraja. Ipak to tvrdi profesor najviše obrazovne ustanove. Shodno tome, kao i Bolonjskoj deklaraciji, on je izdavača samo okrenuo i posmatra ga s one strane koja je njemu milija i s kojom on najradije sarađuje. Ostale izdavateljske funkcije, kao suvišne, odbacio je s arogancijom i pragmatičnošću hrabrog miša.
Zaboravio je da ono po čemu se meri izdavačka, kao uostalom i sve druge profesije, jeste po autonomnom konceptu, strategiji onog što proizvodi, po odgovornom izboru i planu objavljivanja sa stanovišta unapređenja opšteg i trajnog dobra. Ozbiljnost profesionalnog doprinosa izdavača meri se po kvalitetu uloženog mentorskog rada u nastanku knjige, visini nivoa one saradnje koja najbolje usmerava autora i povezuje čitav tim stručnjaka da objavljeno delo besprekorno vrši svoje zadatke u širenju potrebnih znanja. Podsetio bih ga da nije sasvim svejedno da li knjigotvorac „doneti mat’rijal“ štampa u „viđenom stanju“, ili počinje da gradi knjigu od stručne recenzije teksta do odgovrnog uređivanja svih ostalih činilaca korpusa rukopisa. Preduzimajući sve redakcijske aktivnosti i brige o stvaralačkom naporu autora, izdavač daje nemali kreativni doprinos po kome stiče ugled, poverenje i prepoznatljivost u javnom prostoru. Odgovoran izdavač upravlja sistemom od ideje autora do ispunjenja njene socijalne uloge i ciljeva. Ovo je kratka lekcija koja junaka našeg doba verovatno uopšte ne dira, ali …
Narečeni profesor, prototip tranzicionog vremena, intelektualni najamnik, familijaran je s kapitalističkim pravilima uglavnom kad je reč o njegovoj nagradi. On dušom razume tržišne odnose u kojima je investiranje i objavljivanje njemu potrebne akademske literature veliki rizik za izdavača, ali telom je nekako uvek bliži fotokopirnici, privilegijama proleterske solidarnosti i besplatne deobe.
E sad, ispade za sve nedaće oko uništavanja izdavačke struke kriv samo jadni visokoškolski predavač. Bezakonje u ovoj oblasti odnosno nedostatak jasnih ciljeva kulturne i obrazovne politike, učinilo je tržište knjige pristupačnim mnoštvu onih koji nemaju nikakvih predispozicija za ono što rade. U nedostatku obrazovanja za izdavače i odsustvu profesionalnih standarda i procedura koji se moraju ispunjavati, kvantitet je u potpunosti potopio kvalitet izdanja i gotovo sasvim izopštio svaku stručnu odgovornost aktera na izdavačkoj sceni. Nelojalna konkurencija i sve veće zloupotrebe zahtevaju da se malo vremena konačno posveti institucionalnom uređenju i ovog, izdavačkog, polja. Dosadašnji državni učinak uglavnom se ogledao u prepuštanju hirovima slobodnog tržišta, podstičući potrošnju papira, a ne produkciju najsloženijih poduhvata. Rezultat: profesionalnih izdavača sve manje, neprofesionalnih sve više. Ovi profesionalni uskoro će polako sići u talog istorijskog sećanja, umesto da svojim mnogo većim angažovanjem uzdižu novu ekonomiju i društvo znanja.
Eto, zato se ne možemo ljutiti na ravnodušnog učitelja velike dece. Nekako smo navikli u dobrim knjigama da čitamo i verujemo da su učitelji podsticajni tvorci i čuvari građanskih sloboda, utemeljivači društvenog razumevanja, kulturne raznovrsnosti i radoznalosti, stvaralačke emancipacije, rečju svakovrsnih puteva duhovnog uspenja.