Potraga za saveznicima

Gordana Logar Vest i živa TV slika u kratkim vestima na Euro-njuz bila je na izvestan način neodoljivo privlačna za sve generacije koje iz iskustva pamte ono što se dešavalo dvadesetak godina ranije, ali možda i za mlađe koji znaju (ako je još uče) istoriju. Buš s premijerom Berišom u Albaniji, Putin sa premijerom Koštunicom u Rusiji. Savezništva – kao u obrnutom ogledalu.
Iako je tadašnja Tirana Moskvi preferirala Peking, reč je bila o simbolima, metaforama i ideologiji, pa čak i danas, u promenjenoj Rusiji, drugačijoj Albaniji i sasvim drugačijoj Srbiji (samostalnoj, nezavisnoj, nejugoslovenskoj) nešto od svega toga je ipak pomalo ostalo, ako ni zbog čega drugog ono zbog zanimljivosti trenutka.
Novost, u odnosu na vreme pređašnje, je svakako i Kosovo koje je dominiralo, bar sudeći po zajedničkoj konferenciji za novinare u Tirani, u dijalogu Buš-Beriša. Američki predsednik je izričito ponovio svu podršku Ahtisariju, baš kao što je to učinio i kod pape Benedikta XVI prethodnog dana, a možda će i sutra u Bugarskoj, što Putin ne čini.
Predsednik SAD obilazio je prethodne nedelje „novu Evropu“ kako bi rekao bivši šef Pentagona Donald Ramsfeld. Onu koja je nekad bila „istočni lager“ i koje se Rusija zvanično dobrovoljno, pritisnuta okolnostima, odrekla. I kao da je u međuvremenu zadobila Srbiju, koja je uvek bila izvan istočnog bloka, doduše u sklopu Jugoslavije. Ništa čudno i ništa loše ako se računa da su se prilike promenile u svetu, da Rusija nije ne daj Bože SSSR i da su sada Buš i Putin „na ti“ – zovu jedan drugom po imenu.
Za Srbiju, za spoljnu politiku kakvu će voditi, ne samo kad je reč o Kosovu, ipak je i možda najbitnije da se suoči sa saznanjem ume li da stekne i očuva saveznike, gde i kako to radi i da li se to čini što se stalno pritiska „da budete za našu stvar“. Svaka diplomatska ofanziva je bez ikakve sumnje neophodna čak i u dnevnoj praksi, a pogotovo kad je reč o velikim poduhvatima kakvo je Kosovo i s te strane su Vuk Drašković i ostali imali opravdanja za ono što su govorili, radili, šatl-diplomatiju upotrebljavali naročito u okviru EU. Ipak, posle svakog povratka s lica mesta donosili su nedopustivo optimističke vesti. Najviše se u tome istakao premijer Koštunica kad je krajem zime ili ranog proleća novinarima u UN objasnio kako ni mnoge članice EU nisu za Ahtisarijev plan, pa je računao na njih u svakom pogledu. Kasnije se ispostavilo da se, bar između redova zvaničnih izjava i vladi bliskih komentatora, moglo pročitati da je Slovačka, ali i Italija na primer, izdali „našu kosovsku stvar“. Teško je poverovati da je premijer mislio da će pojedine članice EU reći „ne“ Ahtisariju po cenu da ostanu u manjini, naročito u odnosu i najuticajnije i najjače zemlje u okviru njihove zajednice.
Nije sporno, valjda, da svi ne mogu biti isti, ne zbog neravnopravnosti već zbog realne moći političke i ekonomske u svakoj vrsti udruživanja na svetu. Slovačka, Italija i druge članice su sigurno fer i pošteno prenosile stavove Srbije o Kosovu, možda i podržavale, ali i sučeljavale sa suprotnim argumentima u okviru EU što sve diplomate i političari znaju, što je čak i neprimereno možda na to ih podsećati ovde i ovako. Ali zašto su javno širili – zablude?
Nije li neka vrsta osvešćenja, bar diplomatama od karijere bilo, makar i retoričko upozorenje Žoze Manuela Barosa povodom Estonije i uklanjanje spomenika ruskom vojniku iz centra glavnog grada zbog čega je Moskva prebacila Briselu da nije reagovao kako treba. Vredi ponoviti šta je Baroso tada rekao: „Znate, na kraju, u EU je jedan za sve i svi za jednog“. O novcu i koristi svih onih u EU, a uglavnom okružuju i Srbiju i Albaniju, da ne govorimo.
Slično je, povodom Ahtisarija bar u Sankt Peterburgu juče ponovio i Solana koga, uzgred, ovde – zahvaljujući ponašanju i besedama zvaničnika i iz demokratskog bloka, ma šta to bilo – smatraju kao predsednika države zvane NATO što je bombardovala Srbiju. Kako bi inače, da nije takve atmosfere, mogao gledalac neko veče da postavi pitanje u TV intervju Dragoljubu Mićunoviću: „Zašto ne prekinemo odnose s NATO?“.
Profesor, poznat po odmerenosti, morao je da objasni da su NATO zapravo mnogo država. Možda će nešto slično uskoro neko i zapitati nedužno: s kojim ćemo sve zemljama i zajednicama, uključujući EU, OEBS, na primer, prekinuti odnose ako priznaju Ahtisarijev plan, koji, kako i Buš govori u Tirani, na kraju vodi nezavisnosti? Da li će u tom nesrećnom slučaju Srbija biti ta koja će prekinuti razgovore s Briselom o pridruženju Evropskoj uniji, pitanje je koje stvarno sve dovodi do apsurda.