Potrebna većina za hrabre odluke

Nakon prebrojavanja glasova na proteklim parlamentarnim izborima, potpuno je jasno da se Srbija još jednom našla u priličnoj nevolji. Sad kada joj je – za sudbinske odluke, brze reforme, hapšenje optuženih za ratne zločine, rešavanje statusa Kosova, nastavak pregovora o priključenju EU – najpotrebnija jaka reformska vlada za hrabre odluke, sa čvrstom većinom u parlamentu, skoro da je sigurno da do toga neće doći, ili bar da vlada neće biti punog kapaciteta. Novi izbori bili bi toliko besmisleni da je teško pomišljati da neko ozbiljno računa na novi gubitak dragocenog vremena. Utisak da se ceo svet nešto uzvrpoljio oko nas da nas nekako dovede u red i skine sa dvodecenijskog dnevnog reda svetskih događaja, postaje razumljiv kad pogledamo dnevne vesti. Tamo smo postali deveta rupa i veliki balast međunarodnoj zajednici u rešavanju većih svetskih problema koji se gomilaju torbulentnom brzinom: Avganistan, Irak, Bliski istok, Iran, Severna Koreja… Sve to dovoljan je razlog da nas brzo skinu sa dnevnog reda. Oni to mogu, i verovatno neće biti baš mnogo uviđavni i fini prema nama ako ne budemo dovoljno kooperativni. Vreme za bolje i pravednije rešenje sudbine Srbije odavno smo potrošili. Ako svi u svetu dignu ruke od nas, može da se desi da još dve-tri decenije ostanemo zatvoreni u geto. Što bi svakako bilo dobro izbeći.
Sve bi to bilo drugačije u istoriji Srbije da se nije pojavio Milošević, da nisu u nekom dalekom kabinetu dobro proučili našu prirodu i karakter, da nismo mi reagovali baš onako kako su oni procenili, da nismo ostali istrajni u svojoj ludosti i gluposti do kraja, da su još onda, posle bombardovanja, dali nezavisnost Kosovu dok je na vlasti bio Milošević, da je međunarodna zajednica malo više i bolje podržala Đinđića, da se bar ozbiljni mediji (B92, Danas, Vreme…) nisu tako surovo obrušavali na vladu Zorana Đinđića – sve bi nam sada bilo, čini mi se, mnogo bolje. Ali, burazerska Srbija, „ponosno“ posrćući, nije propuštala nijednu priliku da sebi načini što veću štetu. Ova poslednja, glasanje za SRS i SPS, tovarenje teške parazitske bolesti na posrnulu Srbiju, liči na poslednju podlu pakost onih koji su ovu zemlju upropastili i izolovali od razvijenog sveta.
Sa beskrajnom lakoćom, eksponenti Miloševićevog režima motivišu milion i petsto hiljada birača da misle da je izolacija najbolja budućnost za Srbiju. Drugih milion i po dremljivih senki to se ne tiče nimalo, oni znaju samo da kritikuju. Kao u naučnoj raspravi o Svetom pismu, to što razumni ljudi objašnjavaju ceo dan, radikali svojom dogmom pobiju za jedan minut. Niko se ne seća, ili ne želi da se seća, pustoši koju su ostavili za sobom posle pada sa vlasti, ni milionskih dnevnica koje su naplatili radikalski poslanici prošle godine, nego su još jednom poverovali u njihova imbecilna lupetanja. Jedna mudrost kaže: „Pošten čovek protiv razbojnika nema nikakvu šansu“ – ili uzvrati ravnom merom ili propada.
Niko nikada, nikakvom medijskom kampanjom, neće moći da dokaže da, Pećka patrijaršija, Dečani, Samodreža, Bogorodica Ljeviška, Gračanica, Banjska, Novo Brdo… i mnogi, mnogi drugi kulturni, verski i sakralni spomenici nisu na Kosmetu i da nisu stariji od šest stotina godina – i da nisu srpski! U ime strašnih žrtava i velikih razaranja iz dva svetska rata i u ime strašnih žrtava i velikih razaranja u poslednjoj deceniji drugog milenijuma na prostoru bivše SFRJ, od NATO i Ujedinjenih nacija, ultimativno treba da tražimo da se bezuslovno zaštite svi građani Kosmeta i njihova imovina i svi kulturni spomenici. To je sada, čini mi se, jedino moguće rešenje.
Niko ne treba da se plaši integracije sa razvijenim svetom, kao što pokušavaju da nam sugerišu neke mračne spodobe. Svi mi u inostranstvu imamo ponekog rođaka ili prijatelja i od njih saznajemo da se tamo živi mnogo bolje i bezbednije nego kod nas sada. Već to što će se vlada teško konstituisati je golemi problem, a probleme rešavaju samo sposobni, odlučni i hrabri obrazovani ljudi. Te hrabre i odvažne već čekaju velika iskušenja i teške odluke.